Svi kičmenjaci zevaju, ili barem imaju gestikulaciju koju prepoznajemo kao zevanje. Zevaju babuni, zevaju i orangutani. Papagaji, pingvini i krokodili takođe zevaju – a verovatno je zevala i prvi riba sa vilicom.
„Kada anketiram publiku i pitam: ‘Zašto mislite da zevamo?’, većina ljudi misli da to ima veze sa disanjem ili respiracijom i da nam to nekako povećava nivo kiseonika u krvi“, kaže Endru Galup, profesor bihejvioralne biologije na Univerzitetu Džons Hopkins.
„I to je intuitivno jer većina zevanja zaista ima ovu jasnu respiratornu komponentu, ovo duboko udisanje vazduha. Međutim, ono što većina ljudi ne shvata jeste da je ta hipoteza eksplicitno testirana i da se pokazalo da je pogrešna.“
Da bi testirali pretpostavku da zevamo kako bismo uneli više kiseonika ili izbacili višak ugljen-dioksida, istraživači su u studijama obavljenim osamdesetih godina manipulisali nivoima oba gasa u vazduhu koji su udisali dobrovoljci – i otkrili su da, iako su promene značajno uticale na druge respiratorne procese, nisu uticale na redovnost zevanja.
Takođe, čini se da ne postoji nikakva sistematski merljiva razlika u količini zevanja kod ljudi koji pate od bolesti povezanih sa disanjem i funkcijom pluća – što bi logično bilo za očekivati ukoliko je zevanje povezano sa disanjem.
Zevanje nam hladi lobanju
Profesoru Galupu je mentor predložio da svoj diplomski rad uradi na temu zevanja, kad već niko ne zna zašto to radimo.
„Znali smo da sigurno služi nekoj osnovnoj fiziološkoj funkciji. Zato sam počeo da ispitujem obrazac motoričke akcije koji uključuje – ovo produženo otvaranje vilice koje je praćeno dubokim udisanjem vazduha, nakon čega sledi brzo zatvaranje vilice i brži izdah. I palo mi je na pamet da ovo verovatno ima važne cirkulatorne posledice koje su lokalizovane u lobanji.“
Zapravo, izgleda da se upravo to dešava. Nekoliko pregleda medicinske literature ukazuje da zevanje povećava dotok arterijske krvi u lobanju, a zatim i venski povratak (brzina kojom se krv vraća iz glave u srce).
„Na razdvajanje vilice možemo gledati kao na lokalizovano istezanje, slično istezanju mišića u drugim delovima tela“, objašnjava Galup. „Na isti način na koji istezanje pomaže cirkulaciji u ekstremitetima, zevanje izgleda da čini isto za lobanju.“
Na osnovu toga su Galup i njegove kolege istraživači počeli su da razvijaju pretpostavku da zevanje pomaže u regulisanju toplote u i oko lobanje.
Temperaturu našeg mozga uglavnom određuju tri varijable – brzina arterijske krvi koja putuje do mozga, temperatura te krvi i metabolička proizvodnja toplote koja se javlja u mozgu, na osnovu neuronske aktivnosti – a zevanje, teoretski, može promeniti prve dve.
Kada zevamo, duboko udišemo vazduh koji se kreće preko vlažnih površina naših usta, jezika i nosnih prolaza, pomalo kao vazduh koji struji preko automobilskog hladnjaka – odnoseći toplotu isparavanjem i konvekcijom.
Studije izgleda da to potvrđuju: temperatura okoline ima prilično predvidljiv uticaj na učestalost zevanja, koja se povećava kada je malo previše toplo (kada postane jako vruće, temperatura vazduha je previsoka da bi efekat hladnjaka funkcionisao, pa se drugi mehanizmi hlađenja poput znojenja aktiviraju, a zevanje se ponovo smiruje) i smanjuje kada je hladnije.
Čini se da ovo takođe objašnjava zašto su određena medicinska stanja povezana sa prekomernim zevanjem: ili sama stanja, ili lekovi koji se koriste za njihovo lečenje, uzrokuju povišenu temperaturu mozga ili tela.
Objašnjenje „neuronske aktivnosti“ takođe je potvrđeno studijama na životinjama – sisari i ptice sa više neurona u mozgu zevaju češće, bez obzira na veličinu mozga.
Teorija „promene stanja uzbuđenja“
Ovo ne znači da su druge hipoteze potpuno opovrgnute. Ona koju najbolje potkrepljuju dokazi je teorija „promene uzbuđenja“: u osnovi, zevanje pomaže mozgu da prelazi između različitih stanja – od spavanja do budnosti, od dosade do budnosti i tako dalje.
„Jedna mogućnost je da zevanje pomaže mozgu da prelazi između korišćenja svoje „mreže podrazumevanog režima“ – regiona povezanih sa sanjarenjem, evociranjem sećanja i samorefleksijom – i mreže pažnje odgovorne za pripremu tela za akciju“, navodi istoričar medicine dr Olivije Valusinski, koji je autor nekoliko radova na ovu temu.
„Jedan predloženi mehanizam za ovo bi bio da pomaže u cirkulaciji cerebrospinalne tečnosti, tečnosti koja okružuje i oblaže naš mozak i kičmenu moždinu.“
U stvari, moguće je da se ova funkcija prvo razvila, a efekat termoregulacije se pojavio kao koristan naknadni efekat: nešto za šta ćemo imati bolje dokaze kako se studije budu sprovodile na širem spektru životinja.
Takođe, može biti i da su ova dva objašnjenja direktno povezana: ove promene stanja verovatno znače promene u aktivnosti mozga i temperaturi, što znači potrebu za poboljšanim protokom krvi i hlađenjem nervnog sistema.
Ovo bi objasnilo zašto zevate kada vam je dosadno: nivo aktivnosti vašeg mozga može se povećati kada počne da smišlja načine da vas premesti u stimulativniju situaciju, kao i njegove potrebe za cirkulacijom.
Zašto je zevanje zarazno
Svi smo svesni fenomena kada jedna osoba u sobi – ili čak na TV ekranu – udahne gutljaj vazduha, ubrzo svi ostali urade isto. Neki istraživači ukazuju da ova vrsta zaraznog ponašanja okuplja grupe, možda zato što je to obmanjujući signal pospanosti, dosade ili budnosti – iako je malo verovatno da je to glavna svrha zevanja, jer mnoge životinje koje ne žive u zajednici redovno zevaju.
„Moguće je da zarazno zevanje nema funkciju i da je samo nusproizvod naprednih društvenih kognitivnih mehanizama unutar visoko društvenih vrsta“, napominje prof. Galup.
Jednostavnije rečeno, mnoge životinje – uključujući ljude – imaju različite načine za povećanje empatije, uključujući „ogledalske neurone“, koji se aktiviraju kada pojedinac izvrši radnju i kada vidi nekog drugog da izvodi sličnu radnju.
Dakle, moglo bi biti da gledanje nekog drugog kako zeva jednostavno aktivira vaše ogledalske neurone, podstičući vas da i sami zevate. Ali zarazno zevanje može takođe igrati ulogu u koordinaciji grupe kroz mehanizme povezane sa teorijom promene uzbuđenja: pomažući svakoj životinji u grupi da promeni stanje iz opuštenog u aktivno.
Jedna studija iz 2021. godine koja je testirala ovaj efekat kod lavova otkrila je da i druga ponašanja mogu biti zarazna među ‘zevačima’, pa ako jedan lav koji leži zeva, a zatim ustane i odšeta, drugi ‘zevači’ ga slede.
Zarazno zevanje takođe može podstaći grupnu budnost: ako jedan babun u grupi pokrene druge da zevaju, svi mogu postati budniji. Ovo može funkcionisati i obrnuto – pomažući u smanjenju uzbuđenja pre spavanja.
Dakle, drugim rečima: zevanje je verovatno dobro za nas i verovatno pomaže našem mozgu da bolje funkcioniše.
Savet roditeljima: Ako upadljivo zevate dok uspavljujete petogodišnje dete, nemojte da prestajete – postoji šansa da efekat zaraze proradi.
(RTS)