Uz grmljavinu publike na Svetskom atletskom prvenstvu u Tokiju, Armand „Mondo“ Duplantis pojurio je niz zaletište sa motkom u ruci. Muzika je dostigla vrhunac, aplauz je postao zaglušujući. A onda je Duplantis poleteo.
Švedski atletičar je preleteo konkurenciju u jednoj od najtehničkijih disciplina atletike – ostvarivši novi svetski rekord. Njegov skok od 6,3 metra doneo mu je treću uzastopnu titulu svetskog prvaka i, neverovatno, njegov 14. svetski rekord. U svakom smislu, on iznova i iznova podiže lestvicu.
To je često slučaj u sportu. Poboljšanja u ishrani, tehnici ili opremi mogu doneti iznenadan talas svetskih rekorda, naročito u tehničkim disciplinama kao što su skok s motkom i biciklizam, gde male promene prave veliku razliku. Tehnološki napredak u trkačkim disciplinama takođe je u poslednjim godinama doneo rušenje rekorda.
Suprotno tome, svetski rekord u muškom skoku u dalj oboren je samo jednom od 1968, kada je Majk Pauel skočio 8,95 metara na Svetskom prvenstvu 1991, takođe u Tokiju. Možda smo dostigli „plafon“ u skoku u dalj – situaciju u kojoj su dalja poboljšanja nemoguća i razlike u rezultatima zavise od „sreće“: vetra, sna prethodne noći i slično.
Ovakve situacije nazivamo „stacionarnim“, u smislu da je opšti trend prosečnog ponašanja nepromenjen. U stacionarnom sistemu možemo se zapitati koliko često možemo očekivati da rekordi padnu usled nasumičnih varijacija. Jedan primer stacionarnog sistema za koji imamo dugogodišnja merenja jesu klimatski podaci iz predindustrijskog perioda.
Rekordi koji padaju kao kiša
Zamislimo da istražujemo godišnje količine padavina u različitim gradovima širom sveta, pri čemu su ukupne vrednosti nezavisne i nema opšteg trenda u ponašanju klime. Prva godina padavina je, po definiciji, rekordna. Ako je količina padavina druge godine nezavisna, u polovini gradova ona će biti veća, a u polovini manja. Dakle, nakon dve godine prosečan broj rekorda je jedan i po.
U trećoj godini novi rekord može se postaviti samo ako količina pređe obe prethodne. To se, u proseku, dešava u jednoj trećini gradova. Tako da je posle tri godine očekivani broj rekorda jedan plus jedna polovina plus jedna trećina. I tako redom. Posle 100 godina, očekivani broj rekorda je: 1 + 1/2 + 1/3 + … + 1/100.
Ovaj niz poznat je u matematici kao harmonijski niz, jer ima veze sa harmonijama u muzici. Pojavljuje se na raznim mestima – od testiranja otpornosti u građevinarstvu do logistike u ratnim uslovima, od mešanja špila karata do broja nalepnica koje treba kupiti da biste popunili album.
Iako dodajemo sve manje i manje vrednosti, zbir harmonijskog niza nikada se ne zaustavlja – on raste u nedogled. U matematici kažemo da niz divergira. To se slaže sa našim intuitivnim shvatanjem o rekordima: čak i u stacionarnim sistemima, novi rekordi će se pojaviti ako dovoljno dugo čekamo.
Međutim, rast je vremenom sve sporiji. To znači da se očekuje sve ređe rušenje rekorda: dva u prve četiri godine, pa zatim čekanje od oko sedam godina na sledeći, pa 20 godina na naredni i još 52 za sledeći. Posle jednog veka očekuje se oko pet rekorda ukupno, a posle hiljadu godina tek sedam.
I u stacionarnom sistemu rekordi će padati, ali sve ređe. Obrnuto, možemo koristiti učestalost rušenja rekorda kao pokazatelj da li je sistem stacionarni ili ne.
Decenije klimatskih podataka pokazuju da se rekordi ruše alarmantnom brzinom, što sugeriše da se naša klima brzo zagreva i da više nije stacionarna zbog uticaja ljudskih emisija gasova sa efektom staklene bašte.
Stopa rušenja rekorda vrućine opada mnogo sporije nego što se očekivalo, a u poslednjih 15 godina je čak počela da raste. Nasuprot tome, rekordi hladnoće padaju mnogo brže nego što bi u stacionarnoj klimi. Oba trenda snažno ukazuju na zagrevanje klime.
Naučnici koriste odnos između stvarne i očekivane učestalosti rušenja rekorda – takozvani koeficijent rekorda – da bi odredili stepen klimatskih promena. U poslednjih 15 godina taj koeficijent za hladne događaje pao je ispod 0,5, što znači da se rekordi hladnoće ruše upola ređe nego što se očekivalo.
Nasuprot tome, do 2020. koeficijent za toplotne rekorde porastao je iznad četiri, što znači da se ruše četiri puta češće nego u nepromenjivoj klimi. Prema Svetskoj meteorološkoj organizaciji, taj odnos dostigao je 6,2 u 2024, najtoplijoj godini ikada izmerenoj.
Šta to znači za sport?
U atletici obično nemamo dovoljno podataka da bismo znali da li je neki sport dostigao stacionarno stanje. Neki istraživači tvrde da su podaci o vrhunskim sportskim rezultatima u trkačkim i atletskim disciplinama znak da smo na ili blizu vrhunca ljudskih mogućnosti i da će se rekordi sada rušiti sve ređe. Drugi tvrde da ljudske performanse još nisu dostigle svoj maksimum i da će nastaviti da napreduju.
Broj rekorda koje je Duplantis oborio u poslednjim godinama sugeriše da skok s motkom još nije dostigao stacionarno stanje. S druge strane, dugovečni rekordi ukazuju da je skok u dalj možda već stacionarna disciplina – ili čak u nazadovanju.
Ipak, ne treba donositi isuviše snažne zaključke samo na osnovu nedostatka rekorda u nekom sportu. Rekord u ženskom skoku u dalj stoji još duže nego u muškom – sovjetska atletičarka Galina Čistjakova skočila je 7,52 metra 1988. godine. Savremeni pokušaji nisu ni približni tom rezultatu.
U plivanju je takođe došlo do pada u broju rekorda nakon što je 2010. zabranjena upotreba poliuretanskih „super-odela“, koja su smanjivala otpor i povećavala plovnost. Ogroman broj rekorda pao je 2008. i 2009. godine, kada su odela bila dozvoljena, a neki od njih i danas stoje. Da je stopa rušenja rekorda ponovo počela da raste, sugeriše da će poboljšanja u tehnici i uslovima u bazenima omogućiti plivačima da nastave sa napretkom.
Ponekad, međutim, sve zavisi od izuzetnih pojedinaca koji pomeraju granice sporta. Američka plivačica Kejti Ledecki oborila je 16 svetskih rekorda tokom karijere, a početkom ove godine postavila je novi rekord u trci na 800 metara slobodno. Sa 14 svetskih rekorda, može se reći da je Duplantis još jedan sportista koji postavlja nove standarde.
Ali posle vrućeg i vlažnog Svetskog prvenstva u Tokiju 2025, predsednik Svetske atletike Seb Kou priznao je da klimatske promene mogu naterati atletiku da preispita tradiciju letnjih takmičenja. Vredi primetiti da je Duplantisov rekord bio jedini oboren u Tokiju.
Sa tri četvrtine atletičara koji prijavljuju da klimatske promene i vrućina negativno utiču na njihovo zdravlje i performanse, možemo otkriti da će upravo klimatske promene uticati na stopu rušenja atletskih rekorda.
U međuvremenu, trebalo bi da cenimo one svetske rekorde koji se ipak dogode – jer sportisti koji ih ostvare uspeli su da pobede sve prepreke i urade nešto zaista posebno.
(RTS)