Ovaj trik je trebalo da utiče na promenu politike „Čajna erlajnsa“, koja je ograničavala broj muškog kabinskog osoblja koje je moglo da radi na bilo kom letu. Stručnjaci iz industrije veruju da je ova praksa i dalje na snazi kod drugih avio-kompanija.
To nije uvek bio slučaj, naprotiv. U ranim danima avijacije, stjuardi– ili „kabineti“ – su bili isključivo muškarci. Prvi je bio konobar Hajnrih Kubis, koji je prethodno radio u hotelu „Ric Pariz“ i ukrcao se u nemački cepelin 1912. godine da služi pića putnicima.
„Pošto su rani letovi mogli biti prilično mučno iskustvo, smatralo se da muškarci mogu bolje da smire putnike“, objašnjava Keri O’Del, koji je napisao knjigu Men In Pink Collars (Muškarci sa roze kragnama) o muškarcima koji rade u tradicionalno ženskim oblastima.
Prošlo je još 18 godina pre nego što je jedna žena prihvatila posao. Godine 1930, Elen Čerč je postala prva „stjuardesa“, zahvaljujući svojim kvalifikacijama medicinske sestre. Zapravo je gajila snove da postane pilot, ali je odbijena jer je bila žena (prošlo je još 39 godina pre nego što je Turi Videroe zaposlena u SAS-u, postajući prva žena koja je radila kao komercijalni pilot za veliku zapadnu avio-kompaniju).
Nekoliko godina nakon što je Čerč zaposlena, 1934. godine, Neli Dajner je dobila poziciju u „Svis eru“ i postala prva stjuardesa u Evropi (tragično je preminula tokom leta iste godine). Ali tek tokom Drugog svetskog rata, kada su muškarci u velikom broju krenuli u borbu, žene su počele da naseljavaju kabinu, što je dovelo do neravnoteže polova koja je i danas prisutna.
Uspon „guračica kolica“
Društvena klima pedesetih i šezdesetih godina 20. veka stvorila je posebno seksistički stereotip o kabinskom osoblju. To je bilo doba kada su se stjuardese obučavale na „farmama šarma“ i kada je skovan termin „guračica kolica“. Istovremeno, opis posla je predviđao da žene moraju biti mlade i neudate – ponekad preuzimajući taj posao na samo nekoliko godina.
Dok su žene dominirale kabinom, muškarci su mogli da se odmore na povratku sa važnih poslovnih putovanja. Jedna reklama kompanije „Junajtid erlajns“ iz 1966. godine glasila je: „Otišli ste na spavate posle večere. Zašto da ne? Radili ste vredno. Kada je avion sleteo, stjuardesa se osmehnula u znak oproštaja kao da to zaista misli. Ona to i misli. Čak vam je i ispravila kravatu. Dobijate ovu vrstu „dodatne nege“ svaki put kada letite sa nama.“
Istovremeno, moralna panika koju je izazvalo ubistvo homoseksualnog stjuarda kompanije „Istern erlajns“, Vilijama T. Simpsona, 1954. godine, dala je američkim avio-kompanijama izgovor da prestanu da zapošljavaju muškarce. Do šesdesetih, mnogi operateri su odbijali da zapošljavaju muškarce u kabini. Situaciju će kasnije pogoršati kriza sa sidom.
O’Del objašnjava: „Tokom tog vremena, avio-kompanije sa sedištem u SAD su mnogo učinile da muškarce (sve muškarce, pošto su svi stjuardi smatrani sumnjivim) drže van kabine, bilo zato što su se plašili da su HIV pozitivni ili da bi se njihovi putnici plašili da su HIV pozitivni. Takođe, avio-kompanije nisu želele da preuzmu troškove zdravstvene zaštite/osiguranja za HIV pozitivne muškarce; tako da je bilo jednostavno lakše ne zaposliti nijednog muškarca.“
Prema istraživanju u radu Fila Timajera iz 2007. godine na Univerzitetu Kolorado u Boulderu, rukovodilac avio-kompanije koji je svedočio 1967. godine bio je dovoljno zadovoljan rodnim ulogama u industriji da kaže na sudu da „svako ko je ikada bio u avionu i svako ko je ikada video avion zna da je ovo posao za devojčice… posao za mlade i lepe devojke“.
Sa ovakvim stavovima, nije ni čudo što su zadaci koje obavlja kabinsko osoblje – od postupanja sa bolesnim putnicima do sprovođenja protokola za hitne slučajeve – postali trivijalizovani, a muškarci koji su želeli taj posao postali su stereotipizirani kao ženstveni.
Ovaj stereotip je imao trajan efekat. „Odrastajući devedesetih godina prošlog veka, ako ste rekli da želite da budete stjuard/stjuardesa, to je često dočekivano sa stigmom, kao da samo gej muškarci rade taj posao jer se smatralo da je to ženska uloga“, kaže Džej Robert, bivši viši član kabinskog osoblja i tvorac Fejsbuk grupe A Fly Guy’s Cabin Crew Lounge, koja ima 1,5 miliona pratilaca.
„Čak i danas, mnoge avio-kompanije se i dalje drže tih stereotipa iz zlatnog doba u svom marketingu, što ne pomaže. Zbog te kontinuirane stigme ženske uloge, mnogi muškarci i dalje izbegavaju da se prijave.“
O’Del se slaže. „Preveliko očekivanje da su svi muškarci stjuardi gej je nešto što drži heteroseksualne muškarce podalje od ove profesije“, kaže autor. „To bi bio veoma dobar posao za mnoge heteroseksualne muškarce – tu su putovanja i, da budem iskren, pristup velikom broju slobodnih žena – ali mogući negativni udarac zbog njihove muškosti od strane prijatelja i društva je veći nego što mnogi hetero muškarci žele da preuzmu.“
Izveštaj Međunarodnog udruženja za vazdušni saobraćaj (IATA) iz 2024. godine istakao je da su žene činile samo 5,1% licenciranog osoblja u avijaciji (piloti, kontrolori leta i tehničari za održavanje) tokom 2021. godine, ali je naveo podatke koje je izneo Biro za popis stanovništva SAD, a koji pokazuju da je 74,9% stjuardesa bilo ženskog pola.
„Putnici više vole lepe noge nego brade“
Tokom američkog pokreta za građanska prava, muškarci željni karijere na 10.000 metara krenuli su da se bore kako bi ukinuli nepravednu politiku zapošljavanja avio-kompanija na sudovima.
Među njima je bio i Selio Dijaz mlađi. Želeći da postane „muška stjuardesa“, prvobitno je izgubio slučaj diskriminacije na osnovu pola protiv kompanije „Pan Am“ 1970. godine, a avio-kompanija je tvrdila da su žene bolje u „pružanju sigurnosti anksioznim putnicima, pružanju ljubazne personalizovane usluge i, generalno, čine letove što prijatnijim u okviru ograničenja koja nameću operacije aviona“. (Izveštavajući o slučaju, jedan novinar Njujork tajmsa je tvrdio da „statistika pokazuje da putnici u ogromnoj meri više vole lepe noge nego brade“.) Dijaz mlađi je dobio spor.
Polako, muškarci su počeli da se vraćaju u nebo. „Započeo sam karijeru kao stjuard 1974. godine kada je bilo veoma neobično videti muškarce kod američkih avio-prevoznika kako rade u kabini“, stoji u jednom komentaru na Fejsbuk grupi Džeja Roberta. „Piloti koji su odbijali da nas prime u avion su nas maltretirali, podsmevali nam se, ignorisali ili ponekad čak i povlačili sa naših dodeljenih letova.
„Naše koleginice su bile naše zaštitnice, mame medvedice koje su žestoko štitile svoje mladunce. Leteo sam skoro 40 godina i zauvek sam im zahvalan na prijateljstvu i naklonosti.“
U međuvremenu, kako je potvrdio članak Njujork tajmsa iz 1978. godine, muškarci su promenili mišljenje o tome koliko je to težak posao kada su videli druge muškarce kako ga rade. „Tek kada sam video prvog stjuarda, počeo sam ozbiljno da shvatim činjenicu da su ovi ljudi tamo zbog opšte bezbednosti, a ne samo zbog pića i dekoracije.“ „I dalje oklevam da tražim nešto od stjuarda kada je stjuardesa u blizini“, rekao je jedan česti putnik novinama.
Imamo muškarce
Neke avio-kompanije sporo prate korake sa vremenom. „Nedavna posada ‘Čajna erlajnsa’, koju su činili isključivo muškarci, privukla je toliko pažnje jer to nije bio marketinški trik avio-kompanije, a dogodilo se u Aziji, delu vazduhoplovne industrije koji se i dalje vraća mnogim seksističkim i zastarelim pravilima za kabinsko osoblje, koje je zapadni svet počeo da napušta krajem sedamdesetih i tokom devedesetih“, kaže Robert. „Do ove decenije, bilo je veoma retko videti muško kabinsko osoblje u Aziji, a ako su i bili u avionu, često su bili smešteni u kuhinji i van kabine.“
Zanimljivo je da nekoliko operatera i dalje zapošljava samo stjuardese. Tokom pokušaja (i na kraju neuspelog) ponovnog pokretanja 2022. godine, „Džet ervejs“ je objasnio svoj izbor kao meru smanjenja troškova koja je omogućila zaposlenima da dele sobe. Indijski niskotarifni prevoznik „IndiGo“ svodi svoje posade koje čine isključivo žene na težinu (a samim tim i uštedu goriva), kao i na šire napore da zaposli više žena (takođe ima oko dvostruko veći broj žena pilota u odnosu na prosek u industriji).
Robert stvari vidi drugačije. „Za mene je duboko razočaravajuće što 2025. godine još uvek imamo ogromne avio-kompanije… koje imaju obraza da reklamiraju da lete iznad patrijarhata zbog svojih pilotkinja, dok sa druge strane dozvoljavaju samo ženama da lete kao kabinsko osoblje, čime se vraćaju tradicionalnim patrijarhalnim ulogama za žene.“
Međutim, mnogi operateri su sada posvećeni uravnoteženijim rodnim ulogama, a firma za obuku „Kako biti kabinsko osoblje“ tvrdi da sve više muškaraca ulazi u ovu profesiju. Izveštaj IATA-e za 2024. godinu navodi: „Neke avio-kompanije su takođe uključile obavezu da zaposle više muškaraca u kabini, uz obavezu da ‘ne manje od 45 procenata bilo kog pola’.“ To bi moglo da signalizira pozitivne promene u budućnosti.
„Sada vidim mnogo heteroseksualnih mladića koji preuzimaju tu ulogu, dok bi u prošlosti to bilo mnogo ređe“, kaže Robert. „Takođe, mlađim putnicima jednostavno nije stalo da li je osoba koja brine o njihovim životima u nebu muškarac ili žena, sve dok su kompetentni i profesionalni – što bi i trebalo da bude.“
(RTS)