Profesorka Sara Harper, direktorka Oksfordskog instituta za starenje stanovništva, navodi da dve trećine zemalja sveta već imaju stope fertiliteta ispod nivoa potrebnog za održavanje iste veličine stanovništva u sledećoj generaciji i da je starenje većine populacija neizbežno.
Ali dodaje da to sa sobom donosi određene pozitivne strane. „Ovo je uspeh u meri u kojoj će svaka beba koja se rodi imati priliku – ili bi trebalo da ima priliku – da bude visoko obrazovana, zdrava i da živi dug, zdrav život.“
Iako priznaje da će ljudi koji će živeti 80, 90 i više godina postati krhki i biće im potrebna nega, prof. Harper dodaje da je idealna prilika da se podigne svest o zdravom načinu života stanovništva, posebno onih između 50 i 70 godina.
Izazovi, ali i mogućnosti
„Postoje neki izazovi u pogledu starenja stanovništva, ali postoje i ogromne mogućnosti, i umesto da pokušavamo da im se odupremo, zaustavimo ih ili preusmerimo, trebalo bi da tražimo te mogućnosti, jer imamo ovu ogromnu kohortu zdravih, aktivnih, starijih, kreativnih odraslih.“, ističe profesorka.
„I pošto smo još uvek zaglavljeni u institucijama 20. veka koje ih ne cene i ne koriste njihov potencijal, moramo da stvorimo nove načine života i rada koji će nam omogućiti da iskoristimo tu ogromnu grupu odraslih.“
Stručnjaci naglašavaju i važnost prekvalifikacije radnika, fleksibilnog rada i opšte promene u stavovima prema starijim radnicima. Prof. Harper navodi da je takođe važno rešiti problem nejednakosti u zdravstvu i obrazovanju kako bi sve starije osobe mogle da daju vredan doprinos.
Iako je kohorta bejbi bumera posebno velika, stvarajući populacioni porast koji će značajno povećati broj najstarijih starosnih grupa u narednim decenijama, Harperova napominje da je populacija mlađe generacije manja – i sličnij po veličini. To znači da će u budućnosti starosna struktura stanovništva podsećati na neboder, a ne na tradicionalnu piramidu.
Kvalitetna i pristupačna briga o deci
„Obezbeđivanje visokokvalitetne i pristupačne brige o deci je ključ za otključavanje potencijala i mlađih i starijih odraslih”, smatra profesorka.
Pa ipak, čak ni skandinavske zemlje, koje su naglašavale rodnu ravnopravnost i pozitivno roditeljstvo, nisu uspele da podignu ukupne stope fertiliteta iznad nivoa proste zamene stanovništva.
„Ono što bi trebalo da radimo jeste da kažemo da postoje načini na koje možemo da podržimo one, posebno žene, koji žele da imaju decu, a to se odnosi na stvari poput dobrih poslova, dobrog smeštaja, dobre brige o deci, dobre rodne ravnopravnosti”, kaže profesorka.
„Ali uvek će postojati grupa, verovatno u porastu, žena koje su odlučile da, iz svih mogućih razloga, neće imati decu. I na neki način, moramo to da prihvatimo.“
Iako navodi da je zabrinutost zbog pandemija, klimatske krize i prenaseljenosti možda jedan od faktora zašto neke žene odlučuju da nemaju decu, podseća da postoje i drugi razlozi, poput toga što se rađanje dece više ne doživljava kao nužni deo života odrasle žene.
„Mislim da je to zaista velika psihološka promena.“
Ljudi između 50 i 70 godina neverovatan resurs
Ideja da zemljama treba visoka stopa fertiliteta ukorenjena je u zastarelom stavu da je potrebno mnogo mladih ljudi da bi se branila zemlja. „Zapravo, ne treba nam više. Svet se promenio“, naglašava profesorka. „Zemljama sa visokim prihodima nisu potrebne bebe. Samo treba da promenimo strukturu, posebno ekonomsku strukturu.“
Smatra da su ljudi starosti od 50 do 70 godina „neverovatan resurs“ sa vrednim veštinama za ekonomiju zasnovanu na znanju, pri čemu su mnogi spremni i sposobni da rade duže.
„I u finansijskom pogledu, ljudi znaju da ako će se penzionisati sa 60 godina, a zatim živeti još 40, to je jednostavno neodrživo sa vrstom penzionog sistema koji imamo. Jedan pristup penzionoj reformi, a da se ne stavljaju u nepovoljan položaj ljudi sa nižim prihodima, lošijim zdravljem i nižim obrazovanjem, bio bi povezivanje državne penzije sa doprinosima za nacionalno osiguranje, a ne sa godinama.“
Profesorka dodaje i da se može povući paralela sa porastom broja žena u radnoj snazi.
„Pedesetih i početkom šezdesetih godina, ljudi su govorili: ‘Pa, šta ćemo da radimo ako sve ove žene uđu na tržište rada? Šta ćemo da radimo? To će potpuno poremetiti sve.’ Ali naravno, to se dogodilo i sada se u mnogim zemljama uzima zdravo za gotovo da žene rade jednako kao i muškarci. Pa, to je ista ideja i za starije odrasle osobe“, zaključuje prof. Sara Harper.
(RTS)