Kako Italijani rizikuju da izgube svoje obale
Odlazak na plažu i iznajmljivanje kabina, ležaljki i suncobrana deo je italijanske kulture kada je odmor u pitanju. Problem nedostatka posetilaca nije toliko izražen vikendom, kada su plaže često prepune, već tokom radne nedelje. Oni koji dođu kao turisti u Italiju troše manje na hranu i piće.
Fabricio Likordari, predsednik udruženja „Assobalneari Italia“, koje predstavlja klubove i barove na plaži, pripisuje pad broja dolazaka visokim troškovima života i njihovom uticaju na kupovnu moć.
„Čak i sa dve plate, mnoge porodice jedva sastavljaju kraj s krajem. U takvim okolnostima, prirodno je da među prvim troškovima koji se smanjuju budu oni za razonodu, zabavu i odmore“, rekao je Fabricio.
Cena iznajmljivanja ležaljki je takođe česta tema razgovora. Prema podacima udruženja potrošača Altrokonsumo, one su u proseku 17 odsto skuplje nego što su bile pre četiri godine.
Na plažama u regionu Lacio teško je iznajmiti dve ležaljke i suncobran za manje od 30 evra, a cena u popularnom letovalištu Galipoli, u regionu Pulja, košta i do 90 evra dnevno.
Plaže, kao prirodna dobra su van domašaja nekih propisa koji su zastareli, a skoro trećina Italijana, prema statistikama za 2024. i 2025. godinu, nije mogla da priušti godišnji odmor.
Da li su godišnji odmori postali luksuz za Itačlijane?
Prema podacima Evrostata, 31,4 odsto Italijana, skoro trećina stanovništva, nije moglo sebi da priušti ni jednu nedelju odmora van kuće, što je jedna od najviših stopa u Evropskoj uniji.
Ova brojka predstavlja mnogo više od puke statistike. Ona se primenjuje na više od 18 miliona ljudi koji se suočavaju sa ekonomskim poteškoćama, predstavljajući zemlju, u kojoj se more, nekada simbol slobode i društvene povezanosti, pretvara u luksuz.
Poboljšanje pristupa plažama za sve
Pristup plaži nije samo stvar cene ležaljke, već i načina na koji ljudi mogu da dođu do nje i načina upravljanja prostorom.
Italija bi mogla da preduzme jednostavne, konkretne korake: proširenje regionalnih železničkih usluga i šatl autobusa do besplatnih plaža tokom letnjih vikenda, sa integrisanim kartama i redovnim redovima vožnje, kako bi se smanjili troškovi putovanja i pritisak na parking; i poboljšanje osnovnih usluga na besplatnim plažama, kao što su toaleti, tuševi, fontane i pešačke staze, finansirane fiksnom i transparentnom naknadom.
To nisu apstraktne ideje, već rešenja koja su već uključena u italijanske smernice za upravljanje obalama i uspešno primenjena u drugim evropskim zemljama.
„Vaučer za plažu“, finansiran ažuriranim koncesionim naknadama, slično francuskim „Chèques-Vacances“ , mogao bi da garantuje pristupačne suncobrane i prevoz za domaćinstva sa niskim prihodima. Slično tome, nove koncesije bi mogle da zahtevaju fiksni udeo javno dostupnih opcija socijalne stope, jasno objavljenih i lako proverljivih na mreži.
More kao opšte dobro
More je kolektivno dobro, ne samo posao. Ali da bi ponovo bilo dostupno svima, Italiji je potrebna reforma koja je jasna, pravedna i transparentna.
Institucije imaju odgovornost da saslušaju sve glasove, građane, operatere i lokalne vlasti, i da pretvore debatu u jednostavna, pravedna i primenljiva pravila.
Tek tada, more može ponovo postati otvoren, pristupačan i deljeni prostor, baš kao što je to bilo generacijama.
Primarni uzroci nestanka plaža i obala
Postoje i primarni uzroci kao što su porast nivoa mora usled klimatskih promena i kontinuirane erozije tla.
Ne zaostaje ni ljudski uticaj, Masivna gradnja duž obale koja je namenjena turizmu, kao što su hoteli i turistička naselja, izmenila je pejzaž i stvorila veštačke barijere koje ometaju prirodne procese, ograničavajući sposobnost plaža da se pomeraju u unutrašnjost kako nivo mora raste.
Regionalna ranjivost
Neki regioni u Italiji poput Sardinije, Kampanije, Lacija i Pulje su posebno ugroženi, a projekcije sugerišu da bi mogli da izgube više od polovine svojih sređenih plaža. Zbog toga se očekuju ozbiljne posledice, jer će erozija imati ozbiljne posledice po aktivnosti koje su zavisne od plaža i priobalnog okruženja.
Ugrožena je i polovina italijanske lučke infrastrukture, oko 10 odsto poljoprivrednog zemljišta i područja obale koja su izložena plimi i talasima, kao što je delta reke Po i venecijanska laguna.
(RTS)