Stan Dušana Jovanovića je pravi mali muzej i to ne običan. Ovde predmeti pričaju tople porodične priče – o šarmu starog Beograda, o porodičnoj tradiciji dugoj 200 godina i nekim divnim ljudima koji su za sobom ostavili trag i ušetali u večnost zahvaljujući svom potomku.
„Živim u ambijentu u kome sam odrastao i kroz taj ambijent i svemu što se u njemu nalazi, ja imam sećanje na svaku pojedinačnu osobu koja je bila deo mog života i formirala ga u okviru porodice i meni je to veoma važno. Ne pridajem taj značaj samim predmetima i njihovoj vrednosti, koliko tome šta oni meni znače u tom nekom, ličnom smislu“, navodi Dušan Jovanović.
„Predmet koji se nalazi ovde, jedan tabernakl iz 18. veka koji je pripadao mojoj čukunbabi, jedan je od predmeta koji zaista ima priču iz daleke prošlosti“, dodaje Jovanović.
„Baka sa mamine strane, doktor Bratislava Pešić Kovačević, bila je jedna prava beogradska dama, inače je bila lekar, ginekolog. Bila je prva generacija studenata Medicinskog fakulteta u Beogradu, zajedno sa mojim dedom, dr Đorđem Pešićem. Imala je zaista jednu impozantnu kolekciju šešira, tako da tu ima interesantnih komada koji su bili aktuelni u tom periodu.“
Jovanović dodaje da su satovi takođe bili nešto što je njegova baka mnogo volela, jer je njen deda bio časovničar, tako da i ne zna tačan boj satova koji ima u svom domu.
Materijalno nasleđe je samo jedan deo, jer i same priče o životu predaka oblikuju naš sadašnji život i daju mu smisao.
„Jedan moj čukundeda sa očeve strane bio je Stojko Janković Čukar, ugledni Beograđanin koji je na različite načine stekao svoj imetak. Imao je ćerke koje je dobro obezbedio, ali je glavni imetak ostavio svom narodu. To je ogromno zemljište na teritoriji stare Čukarice, koja se zapravo po njemu i zove“, napominje Jovanović.
Krajem 19. i početkom 20. veka, Jovanovićevi preci, deda Svetolik Jovanović, živeo je u kući svoga oca Stevana Jovanovića Šiška na uglu Terazija i Bulevara kralja Aleksandra, gde se nalazila čuvena kafana „Šiško“, po kojoj je ceo taj kraj prozvan „Šiškovo ćoše“. Ta kuća je u sklopu urbanizacije srušena 1937. godine i podignuta je zgrada u kojoj se danas nalazi Pozorište na Terazijama.
Priča Dušana Jovanovića nije samo priča o čuvanju starih fotografija, predmeta, modnih detalja i stilskog nameštaja. Ovo je priča o uspomenama i poštovanju porodice, priča o čuvanju sopstvenog identiteta kroz očuvanje nasleđa i kulture sećanja.
Ovo je, ujedno i priča o Beogradu sa dušom, koji, zahvaljujući ljudima poput Dušana Jovanovića, još uvek postoji.
(RTS)