Porodica Petrović je finansijski stala na svoje noge i odlučila da kupi stan. Angažovali su agenta za nekretnine i krenuli u obilazak stanova. Pošto su pogledali tri stana, zaljubljuju se u jedan sa odličnim rasporedom prostorija, uređenim dvorištem, blizinom škole, posla i parka. Spremni su da pregovaraju.
Ali te noći odjednom se zapitaju: Šta ako sledeći stan bude još bolji? I ne mogu da se oslobode te misli. Šta ako bude lepši? Šta ako je jeftiniji?!
Svi smo se našli u ovoj situaciji, bilo da razmatramo ponude za posao, kupujemo novi automobil ili izlazimo sa novim momkom ili devojkom. Kada je u pitanju ljubav, sa koliko ljudi treba da izlazimo pre nego što se skrasimo? To je problem koji premošćuje matematiku i psihologiju i ima ime: problem optimalnog zaustavljanja.
Pravilo 37 odsto
Matematički problem za Petroviće (ili potencijalnog partnera/ke) tiče se maksimiziranja verovatnoće. Koliko opcija treba isprobati kako bismo dobili optimalnu priliku za uspešnu konačnu odluku? Koliko žaba treba poljubiti da bi se došlo do princa ili princeze?
Matematičari su nam dali odgovor: 37 odsto. Osnovna ideja je da, ako treba da donesete odluku od 100 različitih opcija, trebalo bi da isprobate i odbacite (ili sačekate sa odlukom) prvih 37. Pravilo 37 odsto nije neka besmislena, automatska stvar. To je period kalibracije tokom kojeg identifikujete šta funkcioniše, a šta ne.
Od odbačenih 37%, biramo najbolje i čuvamo te informacije u glavi za budućnost. Ako bilo koja od narednih opcija prevaziđe taj postavljeni standard, onda bi trebalo da donesete odluku jer je to najbolji krajnji ishod.
Uzmimo primer. Zamislite da ste sami i želite da upoznate osobu svog života. Odlučujete da ćete izaći na 10 različitih sastanaka tokom nekoliko meseci. Pravilo 37% nam govori da bi trebalo da uživate na prva tri – da se smejete i popijete piće ili dva – ali da ne zakazujete drugi sastanak ni sa jednim od njih. Može bolje.
Ono što nam pravilo 37 odsto govori je da je sledeći sastanak na kome vam bude prijatno, toj osobi zakažite i drugi sastanak. To je osoba sa kojom bi trebalo da pokušate da zasnujete trajniju vezu.
Brajan Kristijan u svojoj knjizi Algoritmi po kojima treba živeti: Računarska nauka ljudskih odluka, koristi pravilo od 37% da pomogne Petrovićima iz početnog primera.
„Ako želite da maksimalno povećate svoje šanse da dobijete najbolji stan, provedite 37% vremena svoje potrage za stanom (jedanaest dana, ako ste sebi dali mesec dana za traženje) neobavezno istražujući opcije. Ne nosite novac, samo merkajte.
Ali posle te tačke, budite spremni da se odmah obavežete – sa depozitom i svim ostalim – na prvo mesto koje vidite, a koje je bolje od svega što ste već videli. Ovo nije samo intuitivno zadovoljavajući kompromis između gledanja i odlučivanja. To je dokazivo optimalno rešenje.“
Iskorišćavanje ili istraživanje
Matematika nam nudi najbolji odgovor na „problem optimalnog zaustavljanja“. Ali postoji samo jedan veliki problem sa tim: Ljudi nisu racionalne mašine na koje se mogu primeniti zakoni verovatnoće. U stvari, obično su potpuno suprotno od toga.
Mi smo lepo, frustrirajuće, kreativno i beznadežno haotični. Dakle, na psihologiji je da nam kaže kako se zapravo ponašamo.
U psihologiji i ekonomiji postoji ono što je poznato kao kompromis „istraži/iskoristi“. Pitanje je da li treba da se odlučite za zagarantovanu „pobedu“ (‘Bolje vrabac u ruci’ – iskoristi) ili da rizikujete odlazak negde drugde zbog nepoznatog ishoda (istraži). Stepen do kog će neko istraživati ili iskorišćavati prilike zavisiće od mnoštva faktora i povezan je sa tim koliko smo radoznali ili skloni riziku.
Prema istraživanju Adikota i saradnika, objavljenom u časopisu Nature, ekstremi preteranog istraživanja ili preteranog iskorišćavanja prve prilike ostavljaju nas u nepovoljnom položaju. Osoba koja previše iskorišćuje „podstiče stvaranje navike“, dok osoba koja previše istražuje rizikuje da postane „majstor za sve, ali majstor ni u čemu“.
Preterani iskorišćivači se zaglavljuju u kolotečini, nedostaje im motivacije i dosađuju se. Preteranim istraživačima nedostaje stručnost i nikada u potpunosti ne dožive ništa dubinski. Ono što je Adikot i njegov tim zaključio jeste da se „najpovoljnije ponašanje javljaju oko tačke ravnoteže između to dvoje“.
Naravno, različiti ljudi su više istraživački nastrojeni ili skloni iskorišćavanju u različito vreme. Tinejdžeri i preduzetnici imaju sklonost da više istražuju. Odrasli i menadžeri više iskorišćavaju.
Partnerski odnosi nisu takvi
Problem je u tome što je svetu međuljudskih odnosa teško dati tačnu meru. Verovatnoće i teorija igara rade čudne stvari kada unesete nestabilne, nejasne promenljive koje deluju u ljudskom ponašanju.
Uzmimo, na primer, pravilo od 37%. Kao opšti princip, ima smisla iskusiti razne sastanke i upoznati se sa različitim tipovima ličnosti pre nego što se smirite. Ali ko može sa sigurnošću da tvrdi da taj prvi sastanak nije ljubav vašeg života – osoba sa kojom ste odmah „kliknuli“ i koja će vas usrećiti? Ko može reći da se nećete vratiti na prošli sastanak ili vezu, shvativši kasnije da je oduvek bila najbolji izbor?
I ne zaboravimo da o tome ne odlučujete samo vi – mora biti obostrano!
Ali najveći problem sa pravilom od 37%, ili idejom „istraživanja“, kada se primeni na zabavljanje, jeste to što jedan sastanak nikada nije dovoljan. Ponekad 10 ili 100 sastanaka nije dovoljno da se otkrije nečiji pravi karakter.
Međutim, kao opšte pravilo, 37% je dobro rešenje. Kada je u pitanju kupovina stvari ili donošenje životnih odluka, to je matematički sigurna početna tačka. Postoji mnogo mudrosti u ispitivanju pre nego što se čovek odluči. Radi se o istraživanju i kalibriranju očekivanja. Sve se svodi na učenje šta nešto čini dobrim ili lošim i šta tačno želite od nečega ili nekoga.
(RTS)