Kad snegovi zaveju retko ko prti stazu, za drva ne brine, ima ih svuda. „To je najvažnije“, kaže deda Ledo, 80-godišnjak do koga se uz obalu Drine samo peške može doći. I dok su deca i baba u selu, on svoj mačvanski mir u kolebi uz reku ne meri samoćom nego zadovoljstvom.
„Imam svega: i da pojedem i da popijem, imam struju, kad nemam struje imam sveće, imam fenjer starinski, lampu imam, isto starinsku. Ovde rasadim četri-pet struka paradajza, paprike i to je meni dovoljno, ukuvam kaficu, popijem i domaću rakijicu, ovo je meni zdravlje, ajd’ živeli“, nazdravlja Ledo Stanojlović.
Jedini komšija mu je kilometrima daleko. Drina ih je pre više decenija spojila, spojio i kolebarski život. Iz atara ni Mika ne odlazi, porodica je zbrinuta, a on će do sela nakratko biciklom kad otopli. Snabdeo se na vreme i za sebe i za stoku.
„Živi se lepo, jeste zima, znala je da bude i gora, al’ sve se podnese sa voljom i nema prepreke da ne može da se dođe, tu smo i bez struje. Volim što je Drina tu lepa reka, zima je podnošljiva. Tu sam navikao od deteta, odgajio sam se ovde, navikao sam, lepše mi je nego igde. Smederevac je kao zmaj u svako doba greje, nikakav problem ni kad nema struje. Nekad je struja – ne bih je poželeo. Sve dok zdravlje služi i dokle mogu sam sve potrebe ovde da zadovoljim malo oko stoke – uživanje, milina. Na obali kad gledam Drinu i pecam, to je život, to ne može da zameni ništa“, objašnjava Milorad Mika Brezić iz Badovinaca.
Dok je njih dvojice, drinskih vukova, živiće ovo područje, zaključuju Mika i Ledo. Ovde se samo, dodaju, brže ogladni, uz domaću slaninu, kiseli kupus, mušmule i džanu, sve je po meri poslednjim kolebarima. Čuvaju svoj mir i od zaborava mačvansko starinsko ime.
„Treba mu kô leba, treba da se sakrije od kiše, od nevremena, treba kô leba i zato se zove koleba, a nije koliba“, objašnjava deda Ledo poreklo naziva kolebara.
„I ja bez moje kolibe ne mogu kao bez leba i neću ići odavde, ajd’, komšo, vidimo se kad ovo malo spadne“, poručuje Mika Brezić.
(RTS)