Ako ne volite horor filmove, verovatno se pitate kako nešto tako užasno nekome može da bude tako zabavno. Filozofi i psiholozi su razmišljali o istom pitanju.
Logika nalaže da se emocija straha razvila da bi nas upozorila na stvari koje ugrožavaju našu bezbednost. Pomaže nam da izbegnemo sve što bi moglo da naškodi nama ili onima do kojih nam je stalo. Zato strah pokreće reakciju „bori se ili beži“.
Ipak, mnogi aktivno tragaju za načinima da se uplaše gledajući filmove koji nam ubrzavaju otkucaje srca. Od zombi apokalipse do krvoprolića, vole da im se sledi krv u žilama – zbog čega su horor filmovi najprofitabilniji žanr Holivuda.
„Paradoks horora je veoma stara zagonetka“, navodi Mark Miler, istraživač na Univerzitetu Monaš u Australiji i Univerzitetu u Torontu.
„Čak je i Aristotel govorio o tome koliko je čudno što smo uslovljeni da izbegavamo opasne, odvratne, štetne, užasne stvari. Pa ipak, osećamo neodoljivu potrebu da budemo na mestima gde smo u kontaktu sa odvratnim, užasnim, štetnim ili zastrašujućim stvarima.“
Proteklih 10 godina, psiholozi su konačno počeli da rešavaju ovu enigmu. Neki dokazi ukazuju na to da horor priče dotiču ključne procese u mozgu koji nam pomažu da se nosimo sa neizvesnošću.
Poslednji rezultati istraživanja ukazuju da ove izmišljene priče o užasu mogu čak doneti i ozbiljne psihološke koristi – uključujući smanjenje anksioznosti koju osećamo zbog događaja u stvarnom svetu. One su melem za naše brige.
Paradoksalne preferencije
Koltan Skrivner, psiholog na Državnom univerzitetu Arizone i autor knjige Morbidno radoznao: Naučnik objašnjava zašto ne možemo da skrenemo pogled (Morbidly Curious: A Scientist Explains Why We Can’t Look Away), bio je pionir u velikom delu ovih istraživanja.
Kao dete, uvek je uživao u strašnim pričama. Međutim, tek kada je stigao do postdiplomskih studija, počeo je da se pita o sveprisutnosti strašnih priča u ljudskim kulturama.
„Prvi pisani dokazi koje imamo, uključuju užasne demone i monstruozne zveri“, objašnjava Skrivner, opisujući 4.000 godina stare vavilonske ploče sa ugraviranim Epom o Gilgamešu. „Rekao bih da su horor priče stare koliko i jezik.“
Jedno od objašnjenja je da horor priče služe kao vrsta igre koja nam omogućava da razumemo svet oko sebe i pripremi nas za pretnje sa kojima bismo mogli da se suočimo. „Adaptivno je za svaku životinju, uključujući i ljude, da razumju i uče o opasnostima oko sebe“, dodaje Skrivner.
Korene ovoga možemo videti kod drugih vrsta. Gazele, na primer, često posmatraju predatore iz daljine pre nego što pobegnu. „A razlozi zašto ljudi izgledaju kao najmorbidnije radoznala stvorenja od svih jesu ti što imamo ovu neverovatnu sposobnost da stvaramo, prenosimo i konzumiramo priče“, kaže psiholog.
Tri tipa gledalaca horor filmova
U jednoj studiji, Skrivner je regrutovao oko 400 učesnika na mreži za onlajn upitnik, u kojem su morali da ocene svoje slaganje sa nizom izjava o gledanju horor filmova. Odgovorili su na pitanja kao što su:
• Volim senzacije koje mi pruža gledanje horor filmova;
• Toliko sam se uplašio tokom horor filma da me je bilo strah da idem kući ili da hodam po kući posle toga;
• Volim da gledam „filmove o mučenju“ jer me zanima kako bi mučenje zaista izgledalo.
Analizirajući rezultate, otkrio je da se učesnici mogu podeliti u tri glavne grupe.
Prva, „Adrenalinski zavisnici“, bili su vođeni fizičkim osećanjima neizvesnosti – izjavili su da se osećaju „življe“ zbog svog straha.
Druga, „Plašljivci“, obično ne vole stres koji izazivaju horor filmovi. „Ne uživaju nužno u osećaju straha, ali uživaju u osećaju savladavanja svog straha“, objašnjava Skrivner. Smatraju da im je proces pomogao da nauče nešto važno o sebi, na primer.
Treća, „Mračni tragači za strahom“, videli su to kao način suočavanja sa stvarnim životom. Izjavili su da gledaju horor filmove kako bi istražili koliko je svet nasilan, na primer, i da bi se podsetili koliko su njihovi životi bezbedni u poređenju sa krvoprolićem na ekranu.
Neki su čak videli akciju na ekranu kao način upravljanja svojom anksioznošću ili depresijom. To je bio način testiranja njihove hrabrosti.
Svaki od ovih motiva donekle pruža odgovor da se reši paradoks naše fascinacije jezivim stvarima. „Postoji više puteva do morbidne radoznalosti“, napominje Skrivner.
Da bi testirao da li bi isti rezultati važili u potpuno drugom kontekstu, udružio se sa danskim istraživačima, koji su ispitivali posetioce Distopijske kuće duhova, interaktivnog iskustva u Vejleu, u Danskoj, izgrađenog oko lavirinta sa specijalnim efektima i glumcima obučenim da zastraše posetioce.
Pojavili su se potpuno isti obrasci – važna potvrda teorije. „Ta tri ‘tipa’ su se lepo replicirala na drugom jeziku, u drugoj kulturi, u drugom okruženju“, dodaje psiholog.
Kao dodatni dokaz adaptivne vrednosti morbidne radoznalosti, otkrio je da su ljubitelji horor filmova pokazali veću otpornost na vrhuncu pandemije kovida 19. U anketam su češće slagali sa izjavom „Prihvatio sam vesti o pandemiji mirno“, na primer, i „Verujem u svoju sposobnost da prebrodim ova teška vremena“.
Rafinirane simulacije
Takvi efekti mogu takođe odražavati fundamentalni princip u funkcionisanju mozga.
Tokom proteklih nekoliko decenija, filozofi, neurolozi i psiholozi su se slagali oko toga da mozak stalno stvara simulacije sveta oko nas. „To je anticipatorski motor“, navodi Mark Miler.
Kako ističe Dejvid Robson, autor knjige Efekat očekivanja, naš mozak koristi „prediktivnu obradu“ kako bi nam pomogao da protumačimo nove događaje dok se dešavaju i da planiramo svoje odgovore na odgovarajući način – i što preciznije to možemo da uradimo, to bolje. To je ključno za to kako se fleksibilno nosimo sa našim neizvesnim svetom.
Miler ukazuje da horor priče pružaju dovoljno neizvesnosti da bi „anticipatorski mehanizam“ ostao aktivan, omogućavajući mu da usavrši svoje simulacije kako bi bolje predvideo pretnje u budućnosti.
„Boravak u ovoj idealnoj sredini znači da stalno rastete u svojim prediktivnim sposobnostima, tako da ste sve bolje postavljeni da upravljate neizvesnošću na duži rok“, dodaje Miler.
Kao i Skrivner, on veruje da ovo može biti korisno za smanjenje anksioznosti ublažavanjem reakcije na stres na uznemirujuće događaje.
„Horor je prilika da se igramo sa strahom, igramo sa gađenjem, igramo sa prinudom“, ističe Miler. Prednost je, naravno, u tome što ostajemo u bezbednosti i udobnosti naše fotelje tokom ovog procesa učenja i možemo kontrolisati koliko sme se uplašili, tako što ćemo pauzirati film, napustiti sobu ili pokriti lice kanticom kokica.
Terapeutski strah
Skrivner smatra da bi horor priče mogle čak da se uključe u psihološku terapiju kao način da se ljudi nauče da se suoče sa teškim situacijama. Uz pravu knjigu ili film, možemo naučiti da umanjimo svoj strah u slatku tačku prijatnog golicanja – veštine emocionalne regulacije koje bi nam pomogle da se bolje nosimo sa stresom svakodnevnog života.
Ističe da su istraživači u Holandiji koristili sličan princip za lečenje dece sa anksioznošću koristeći video-igru pod nazivom MindLight. Igra se odvija u ukletoj kući prepunoj čudovišta koja vrebaju igračev avatar. Dete, međutim, nosi EEG slušalice koje mere aktivnost njegovog mozga, a one direktno kontrolišu svetlo na glavi njegovog avatara. Što su mirniji, svetlo jače sija – pojačavajući njihovu opuštenost.
Ako dete može da održi ovo opušteno stanje tokom napada, čudovište se pretvara u slatko mače koje ga prati po kući. S druge strane, ako se dete previše uplaši, pojavljuje se poruka koja nudi savete za načine smirivanja pre nego što nastavi.
U nekoliko kliničkih ispitivanja, deca koja redovno igraju igru pokazuju smanjenu anksioznost u svakodnevnom životu – sa sličnim ukupnim koristima kao i klasična kognitivno-bihejvioralna terapija.
„To je neverovatno, jer je to zlatni standard za lečenje anksioznosti kod dece“, kaže Skrivner. I on veruje da bi redovne horor priče – bilo u romanima ili filmovima – mogle da posluže sličnoj svrsi.
Kako piše u jednom od radova na tu temu: „Horor priče i filmovi nam omogućavaju da doživimo strah u bezbednom, kontrolisanom okruženju, pružajući nam priliku da vežbamo kognitivnu procenu, tolerišemo neprijatna somatska iskustva i izazivaju naše emocionalno rasuđivanje.“
Za one koji radije izbegavaju horor filmove, Skrivner preporučuje da potraže nešto što neznatno premašuje njihov uobičajeni prag tolerancije. „Knjige su često dobar izbor za početak, jer možete malo bolje da kontrolišete maštu“. Možda će biti iznenađeni kuda će ih morbidna radoznalost odvesti – i smirenost koju će doneti ostatku života.
(RTS)