Panika zbog smanjenja porodičnih večera, na primer, redovno se pojavljuje u naslovima. Postoje neki dokazi da takva zabrinutost nije savremeni trend i da je stara najmanje 100 godina. Zajedničko obedovanje, nije samo uobičajeno, već je nekako izrazito važno. Ali zašto?
Deljenje hrane kao ponašanje verovatno seže u prošlost pre nastanka naše vrste, jer šimpanze i bonoboi, dva naša najbliža rođaka primata, takođe dele hranu sa pripadnicima svoje grupe, primetili su biolozi.
Ali davanje hrane onima koji su vam najbliži nije isto što i zajednički obrok, ističe sociolog Niklas Nojman sa Univerziteta u Upsali u Švedskoj. „Možete podeliti hranu kao predmet, a da ne sednete i zapravo jedete sa drugima“, napominje sociolog. Čini se da su ljudi ovom činu dodali niz složenih društvenih slojeva.
Od logorske vatre do endorfina
Prvi zajednički obrok se možda odigrao oko logorske vatre. Niko nije siguran kada su ljudi ili ljudski preci prvi put naučili da kuvaju – procene se značajno razlikuju, a najstariji predloženi datum je pre 1,8 miliona godina – ali kada se neko potrudio da lovi ili sakuplja hranu, loži vatru, a zatim kuva na njoj, to implicira da možda ima društvenu grupu koja mu pomaže u mnogim fazama ovog procesa.
A kada svi sednete oko vatre, toplog, svetlog svetionika u mraku, možete se naći u situaciji da ostanete budni duže, spekuliše Robin Danbar, biološki antropolog sa Univerziteta u Oksfordu u Velikoj Britaniji. Ti dodatni sati u danu su možda bili zlatne prilike za društveno povezivanje uz hranu.
Bez obzira na detalje o poreklu, zajedničko jedenje obroka povezano je sa većim blagostanjem, otkrio je Danbar u studiji iz 2017. godine u kojoj su ljudi koji žive u Velikoj Britaniji pitani koliko često jedu obroke sa drugima. Češće jedenje sa drugima povezano je sa većim zadovoljstvom u životu i većim brojem prijatelja na koje se mogu osloniti za podršku.
Danbar je sproveo statističku analizu koja je ukazivala da obroci izazivaju društvene efekte, a ne da su njihov rezultat.
„Jedenje pokreće endorfinski sistem u mozgu, glavnu farmakološku osnovu veza kod primata i ljudi“, objašnjava Danbar. „Zajedničko obedovanje u grupi pojačava efekat endorfina na isti način kao što to čini zajedničko trčanje. To je zato što sinhronizovana aktivnost povećava proizvodnju endorfina za faktor dva.“
Poslovni ručkovi nisu uzalud nastali
Novinarke Sintija Greber i Nikola Tvili su saznale da jedenje iste stvari u isto vreme sa nekim drugim čini da deluju pouzdanije kada su istraživale ovu temu u svom podkastu Gastropod. Ajelet Fišbah sa But škole biznisa Univerziteta u Čikagu, koju su intervjuisale, otkrila je da su u simulaciji investiranja, ispitanici dali više novca nekome sa kim su ranije jeli iste slatkiše.
Takođe, ljudi koji su jeli iste grickalice brže su postigli zadovoljavajući ishod pregovora od ljudi koji to nisu. Fišbah smatra da je ovo neka vrsta relikta ranijeg vremena, kada je možda sličan ukus u hrani mogao biti jasniji pokazatelj zajedničkih vrednosti nego što je to danas.
Gozba kao mesto za dokazivanje
Ali zajedničko obedovanje nije jednostavan, dosledno pozitivan čin. Gozbe, obroci na kojima se deli prevelika količina hrane, mogu biti veoma koreografisani načini pokazivanja pokornosti i kontrole.
Zamislite tradiciju žetve u kojoj zemljoposednik obezbeđuje veliki obrok za svoje radnike ili kancelarijsku zabavu gde prisutni pažljivo ispituju velikodušnost poslodavca. I redovni porodični obroci, koliko god da su hvaljeni, nisu nužno bez trvenja.
„Ako ih pitate, ljudi će reći da uživaju u zajedničkim obrocima sa prijateljima i voljenima. Ali takođe može biti užasno iskustvo jesti zajedno sa voljenima“, napominje Nojman. „To je takođe mesto za kontrolu i dominaciju.“ Obroci u kojima neko drugi redovno kritikuje vaše odluke ili vašu težinu teško da doprinose blagostanju.
Zaista, u jednom od Nojmanovih tekućih istraživačkih projekata, o stavovima starijih osoba u Švedskoj o zajedničkom obroku, otkrio je nešto što može biti iznenađujuće.
„Namerno ih pitamo da li im smeta što jedu sami. Većina njih ne oseća to“, dodaje. Vole da jedu sa drugima, ali, barem u ovoj konkretnoj grupi ispitanika, ne osećaju njen gubitak tako akutno kao što biste očekivali. Možda to ima veze sa tim da li već pate od usamljenosti, pretpostavlja on: ako je to slučaj, onda bi obrok u samoći mogao pojačati nečiju nelagodnost.
„Ali ako ste osoba koja često jede sa drugima, onda bi verovatno, s vremena na vreme“, savetuje Nojman, „bilo lepo da sednete sami i čitate“.
(RTS)