Psiholozi sa Univerziteta u Saseksu sproveli su istraživački projekat koji proučava stres koristeći termalne kamere. Termalno snimanje, prema rečima psihologa koji stoje iza studije, moglo bi biti „prekretnica“ u istraživanju stresa.
Krv se stalno kreće kroz naše telo kroz širenje i sužavanje krvnih sudova kako bi se regulisao njen protok. Međutim, protok krvi se preusmerava kada smo pod stresom.
Nervni sistem gura krv ka našim očima i ušima, što rezultira manjim protokom krvi oko nosa. Ovo smanjenje krvi detektuje termalna kamera kao pad temperature.
Ovaj neobičan efekat je nazvan „nazalni pad“ i nije jedinstven samo za ljude. Primećen je kod odraslih i dece, ali i kod primata koji nisu ljudi, što ukazuje da iza reakcije na stres stoji evolutivna priča.
Kada smo pod stresom, naš nervni sistem preusmerava krv ka drugim čulnim organima kako bismo mogli da uočimo opasnost, ostavljajući nos malo hladnijim. Pošto se nos ne pomera mnogo, ta promena temperature se smatra relativno pouzdanim znakom da smo pod stresom.
Novinarka Bi-Bi-Sija, Viktorija Gil, podvrgla se eksperimentu koji sprovode istraživači Univerziteta u Saseksu. Test je bio pažljivo kontrolisan i namerno osmišljen da bude neprijatno iznenađenje.
Istaživači su Gilovu najpre zamolili da sedne, opusti se slušajući beli šum koji su joj emitovali kroz slušalice.
Zatim su u sobu ušle tri njoj nepoznate osobe, koje su je ćutke gledale dok joj je istraživač objašnjavao da na raspolaganju ima tri minuta da osmisli petominutni govor o svom „poslu iz snova“.
Kako navodi novinarka, dok je osećala kako joj toplota raste oko vrata, naučnici su termalnom kamerom snimali kako joj lice manja boju. Ubrzo je, dok je pokušavala da osmisli govor, temperatura nosa opala i postao je plav na termalnoj slici.
Istraživači iz Saseksa su sproveli isti test stresa na 29 dobrovoljaca. Kod svakog su videli kako im se temperatura nosa spušta između tri i šest stepeni.
Gilovoj je temperatura nosa pala za dva stepena, jer je njen nervni sistem potisnuo protok krvi iz nosa u oči i uši – fizička reakcija koja takođe pomaže u traženju i osluškivanju opasnosti.
Većina učesnika, poput novinarke, brzo se oporavila; njihovi nosevi su se zagrejali do nivoa pre stresa u roku od nekoliko minuta.
Profesorka Džilijan Forester, koja rukovodi istraživanjem, objašnjava da je Gilova verovatno „prilično navikla na stresne situacije“.
„Navikli ste na kameru i razgovor sa strancima, tako da ste verovatno prilično otporni na društvene stresore“, objasnila je.
„Ali čak i neko poput vas, obučen da bude u stresnim situacijama, pokazuje biološku promenu protoka krvi, što ukazuje da je ovo ‘hlađenje nosa’ snažan marker promenljivog stanja stresa.“
Stres je deo života. Ali ovo otkriće, kažu naučnici, moglo bi da se koristiti za upravljanje štetnim nivoima stresa.
„Vreme koje je potrebno nekome da se oporavi od ovog hlađenja nosa moglo bi biti objektivna mera koliko dobro neko reguliše svoj stres“, napominje prof. Forester.
„Ako se oporavljaju neobično sporo, da li bi to mogao biti pokazatelj rizika od anksioznosti ili depresije? Da li je to nešto povodom čega možemo nešto da učinimo?“
Pošto je ova tehnika neinvazivna i meri fizički odgovor, mogla bi biti korisna i za praćenje stresa kod beba ili kod ljudi koji ne mogu da komuniciraju.
Drugi zadatak u proceni stresa na koji je Gilova podvrgnuta bio je, kako sama kaže, još gori od prvog. Trebalo je da broji unazad od 2023. u intervalima od 17. Neko od tri ravnodušna stranca ju je zaustavljao svaki put kada bi napravila grešku i tražio da počne ponovo.
Gilova priznaje da sve o čemu je mogla da misli tokom drugog testa, jeste da želi da pobegne. Tokom istraživanja, samo jedan od 29 dobrovoljaca za test stresa je zatražio da ode.
Anksiozni majmuni
Profesorka Forester će demonstrirati ovu novu metodu termalnog merenja stresa pred publikom na događaju New Scientist Live u Londonu 18. oktobra.
Možda jedan od najiznenađujućih aspekata ovog pristupa jeste to što, pošto termalne kamere mere fizičku reakciju na stres koja je urođena kod mnogih primata, može se koristiti i kod majmuna.
Istraživači trenutno razvijaju njihovu upotrebu u utočištima za velike majmune, uključujući šimpanze i gorile. Žele da otkriju kako da smanje stres i poboljšaju dobrobit životinja koje su možda spasene iz traumatičnih okolnosti.
Tim je već otkrio da prikazivanje video snimaka bebam šimpanzi odraslim šimpanzama ima smirujući efekat. Kada su istraživači postavili video ekran blizu ograde skloništa u kome su smeštene spasene šimpanze, videli su kako se njuške životinja koje su gledale snimak zagrevaju.
Korišćenje termalnih kamera u utočištima za majmune moglo bi se pokazati kao delotvorno u pomaganju spasenim životinjama da se prilagode i smeste u novu društvenu grupu i čudno okruženje.
„One ne mogu da kažu kako se osećaju i mogu biti prilično dobre u maskiranju kako se osećaju“, objasnila je Marijan Pejsli, istraživač sa Univerziteta u Saseksu koja proučava majmune.
„Proučavali smo primate poslednjih 100 godina kako bismo razumeli sebe. Sada toliko znamo o ljudskom mentalnom zdravlju, pa možda to možemo da iskoristimo i da im uzvratimo.“
(RTS)