Svaka naša društvena interakcija je tiho oblikovana predviđanjem kojeg nismo svesni. Pre nego što bilo šta izgovorimo, naš nervni sistem je već odlučio kako će se interakcija odvijati, da li ćemo se osobi ispred nas svideti ili ne.
Predviđanje koga nismo svesni
Ovaj skup očekivanja je ukorenjen u našoj istoriji koju čine sve interakcije u kojima ste bili odbijeni ili prihvaćeni, dobrodošli ili izostavljeni. Simpatija iz detinjstva koja vam je rekla ne. Razgovor za posao gde ste mogli na pola intervjua da osetite da nećete biti izabrani. Ta iskustva oblikuju naš identitet, navodeći nas da razmišljamo: „Ja sam osoba koju ljudi teško prihvataju“ ili „Ja sam osoba koja lako stupa u kontakt sa ljudima“. I taj identitet postaje naše očekivanje.
Istraživanje Danua Entonija Stinsona i njegovih kolega naziva ovo „proročanstvo prihvatanja“ – psihološki fenomen gde naše očekivanje da ćemo biti prihvaćeni ili odbijeni suptilno oblikuje naše ponašanje, što zauzvrat utiče na to da li nas drugi zaista prihvataju ili odbacuju.
Zamislite sledeću situaciju: Aleksa ulazi na društveni događaj noseći uverenje građeno godinama – da ga ljudi zapravo ne vole. To je uverenje zasnovano na nekoliko stvarnih iskustava: kolega koji ga nikada ne poziva da zajedno odu na ručak; grupni razgovor gde se uvek oseća pomalo zapostavljeno. Zato večeras pokušava da ne bude nametljiv. Više sluša nego što govori, daje kratke i ljubazne odgovore jer ne želi da oduzima previše nečijeg vremena i proverava telefon kada razgovor stane. U svojim mislima, on je obziran. U stvarnosti, štiti se od odbijanja za koje je već odlučio da mu predstoji.
Ljudi doživljavaju njegove nevidljive zidove. Njegovi kratki odgovori deluju distancirano, a njegovo oklevanje deluje kao nezainteresovanost. Posle nekoliko minuta, ljudi prelaze na razgovor koji lakše teče. A Aleksa pomisli: „Vidiš? Niko me ne voli. Znao sam.“ Ono što ne shvata jeste da je verovatno sam proizveo upravo onaj ishod koga se plašio.
Ključno je da ovo nije mana karaktera, naglašava profesorka psihologije Frančeska Tiginean, već nervni sistem koji radi upravo na način na koji je evoluirao. Isti alarm koji se oglasio kada je Aleksa primetio da nije uključen u planove za ručak na poslu sada se oglašava u sobi punoj stranaca. Njegov mozak pokušava da ga zaštiti od odbijanja koje verovatno neće doći – terajući ga da se povuče na način koji otežava komunikaciju. Tek kada to bude uvideo, nešto može da se promeni.
Na drugom kraju sobe, Aleksa uočava Mariju, koja bez napora razgovara sa grupom ljudi. Sa Aleksovog stanovišta, ona izgleda kao neko ko je jednostavno rođen da kao magnet privlači ljude.
Ali Marija je u prostoriju ušla noseći potpuno drugačiju priču. Odrasla je u živahnom domaćinstvu gde se komunikacija lako odvijala. Prošlog meseca, ljudi su u redu čekali da razgovaraju sa njom posle konferencije. Vremenom su ta iskustva izgradila drugačije uverenje: da ljudi uglavnom uživaju u njenom društvu. Zato ulazi radoznala, a ne oprezna. Drži kontakt očima malo duže, postavlja pitanja i sluša odgovore, deli nešto stvarno bez proračuna da li je dovoljno impresivno. Ona je topla. Ljudi reaguju tačno kao i uvek, pojačavajući uverenje sa kojim je ona došla.
Kada se nađemo u nekoj društvenoj situaciji, skoro uvek nosimo to podsvesno predviđanje: Da li ću se ovim ljudima svideti? Ako odgovor teži ka da, vaše ponašanje se otvara. Ako teži ka ne, ono se povlači. I te male promene u ponašanju često određuju ceo ishod interakcije.
Prevelika moć topline
Ono što razlikuje Mariju od Alekse, i magnetno simpatičnog od svih ostalih, nije status, dobar izgled ili duhovitost.
Prema Stinsonovom istraživanju, najjači prediktor da li stranci žele da prihvate nekoga bila je međuljudska toplina.
U studiji, učesnici su snimili kratak video u kojem su se predstavili nepoznatoj grupi ljudi, a nezavisni posmatrači su gledali video-zapise pre nego što su odlučili koliko žele da se sprijatelje sa svakom osobom.
Učesnici koji su delovali angažovano, odgovorno i opušteno u interakciji, održavajući kontakt očima i delujući otvoreno, a ne inhibirano, imali su mnogo veće šanse da budu ocenjeni kao simpatični.
Ovo se poklapa sa decenijama istraživanja o tome kako sudimo jedni o drugima.
Prema „modelu stereotipnog sadržaja“ koji je ustanovila Suzan Fiske, ljude procenjujemo po dve dimenzije u roku od nekoliko sekundi od susreta sa njima: toplini i kompetentnosti. I dok su obe važne, toplina je na prvom mestu.
Iz evolutivnih razloga, mozak pita „Mogu li da verujem ovoj osobi?“ pre nego što uopšte stigne do pitanja „Zaslužuje li ova osoba poštovanje?“. Možete biti najostvarenija osoba u prostoriji, ali ako vas ljudi ne doživljavaju kao tople, jednostavno neće želeti da budu u vašoj blizini.
Kako postati privlačniji
Budite predusretljivi
Svaka osoba na društvenom događaju čeka da se oseti uključenom, prihvaćenom i dobrodošlom. Svi stoje okruženi svojim nevidljivim zidovima, nadajući se da će neko napraviti prvi potez. Privlačni ljudi to ne čekaju, oni sami kreću. A ponašajući se prijateljski nastrojeno, postaju najpoželjnija osoba u prostoriji.
Prebacivanje fokusa sa toga kako deluješ na osobu ispred sebe izbacuje te iz sopstvene glave i uspostavlja istinsku vezu.
Podelite neku svoju slabost
U drugom delu Stinsonove studije, istraživači su testirali hipotezu da socijalno anksioznim ljudima zapravo ne nedostaje topline – oni je potiskuju u napetim društvenim situacijama kao način da se zaštite od odbacivanja.
Samozaštitno povlačenje deluje bezbedno, ali dolazi sa svojom cenom: Svi ostali u prostoriji, to tumače kao hladnoću.
Ali šta ako bi se to povlačenje moglo prekinuti? Pre nego što su uparili učesnike, istraživači su im dali rukom napisanu poruku, navodno od njihovog sagovornika, u kojoj je pisalo: „…kada upoznam nekog novog (kao sada!), brinem se o tome da li će me ta osoba prihvatiti…“
To malo priznanje socijalne ranjivosti bilo je dovoljno da smanji percipirani rizik interakcije, a učesnici koji su pročitali poruku postali su manje anksiozni i primetno topliji. Na kraju su bili prihvaćeni isto koliko i najsamouvereniji ljudi u prostoriji.
Ovo se poklapa sa značajnom meta-analizom Kolinsa i Milera, koja je otkrila tri obrasca koja deluju istovremeno: ljudi koji otkrivaju više o sebi uglavnom su više voljeni; otkrivamo više ljudima koje već volimo; i, možda najzanimljivije, zapravo počinjemo da volimo nekoga više jednostavno zato što smo mu se poverili.
Pre nego što se otvorimo, većina nas čeka da druga osoba uspostavi vezu i da se oseća bezbedno. Ali istraživanje pokazuje da stvar funkcioniše obrnuto – vaše otvaranje je ono što čini da se drugi osećaju bezbedno.
Zato, sledeći put kada razgovarate sa nekim novim, pokušajte da kažete nešto poput: „Uvek se osećam malo neprijatno na ovakvim događajima.“ Ovo malo priznanje vas humanizuju i daje drugoj osobi dozvolu da i ona spusti gard. Neko mora da krene prvi, pa bi to mogli biti vi.
Očekujte da ćete biti prihvaćeni
Očekivanje odbijanja je najveća prepreka. Kada uđete u prostoriju pretpostavljajući da vas neće prihvatiti ili da niste dovoljno zanimljivi, počinjete da se ponašate na način koji to potvrđuje.
Najpraktičniji način da prekinete ciklus jeste da strah zamenite tačnijim tumačenjem stvarnosti. Većina ljudi u bilo kojoj prostoriji ne traži nekoga koga će odbiti; oni se nadaju da će se povezati.
Takođe je korisno zapamtiti da većina nas dramatično precenjuje koliko strogo nas drugi ocenjuju. Psiholozi to nazivaju efektom reflektora – sklonošću da verujemo da smo mnogo više primećeni i analizirani nego što zapravo jesmo. U stvarnosti, svi u prostoriji su previše zauzeti brigom o sebi.
Pokažite signale topline
Toplina nije tip ličnosti, već skup ponašanja koje se može naučiti.
U praksi, to izgleda kao uspostavljanje kontakta očima umesto skeniranja sobe. Naginjanje umesto držanja učtive distance. Odgovaranje na ono što je neko zapravo rekao umesto čekanja vašeg reda da govorite. Postavljanje dodatnog pitanja. Smejanje kada je nešto zaista smešno. Deljenje nečeg stvarnog kada trenutak to zahteva.
Korisni trik je da razmislite o tome kako se osećate u blizini nekoga sa kim se osećate potpuno prijatno: bliskog prijatelja, brata ili sestre, nekoga koga poznajete godinama. Zamislite tu lakoću, taj govor tela, taj način razgovora bez analiziranja sebe. Zatim pokušajte da unesete malo toga u sobu u koju ćete ući.
Osvrćući se na taj događaj umrežavanja, žena koja je promenila energiju u sobi nije radila ništa neobično. Jednostavno je uradila ono za šta je većina nas previše nervozna: prva je skinula oklop. Veza počinje u trenutku kada neko odluči da prestane da se štiti i da omogući drugima da učine isto.
Zato, pre sledeće društvene situacije, zapamtite da većina ljudi u toj sobi nije tu da vas osuđuje. Oni se nadaju da će neko olakšati stvari. Budite ta osoba. Očekujte povezanost, opustite telo i napravite prvi prijateljski postupak – iskreno pitanje, iskreno zapažanje, čak i jednostavno priznanje da se osećate pomalo neprijatno.
Neko mora prvo da spusti zid. Privlačni ljudi su jednostavno oni koji odluče da su oni ta osoba.
(RTS)