Neki od ovih molekula aktiviraju se odmah i učestvuju u stvaranju početne uspomene, ali brzo nestaju. Drugi se aktiviraju kasnije i postepeno „učvršćuju“ iskustvo, što ih čini dugovečnim tajmerima. Što su duže prisutni, veća je verovatnoća da će se sećanje pretvoriti u dugoročnu memoriju.
Ova razlika je važna jer mozak ne čuva sve što doživimo. To bi bilo energetski neefikasno, pa zato zadržava samo ono što prepozna kao značajno ili često korišćeno.
Kako mozak odlučuje šta vredi pamtiti
Talamus, smešten u centralnom delu mozga, deluje kao kontrolni centar za pamćenje. On prikuplja informacije iz različitih moždanih oblasti, filtrira ih i prosleđuje najvažnije u koru velikih hemisfera, gde se dugoročna sećanja stabilizuju.
Ispitivanja na miševima pokazala su da se ponavljana iskustva kao što su mesta koja životinja redovno posećuje ili zvuci koje često čuje, mnogo lakše pretvaraju u trajne uspomene, dok retka, nevažna ili teško poveziva iskustva brže blede.
Tri ključna molekula pamćenja
Naučnici su identifikovali tri posebno važna molekula – Camta1 i Tcf4 deluju u talamusu, dok je Ash1l aktivan u prednjem korteksu. Iako nijedan od njih nije neophodan za stvaranje inicijalne uspomene, sva tri su ključna za njeno dugoročno održavanje. Mogu se zamisliti kao stražari na vratima memorije – ako nisu prisutni, uspomene vremenom postaju nestabilne i raspadaju se.
Univerzalni principi pamćenja
Ash1l pripada porodici proteina koji ne regulišu samo kognitivno pamćenje, već učestvuju i u drugim biološkim procesima, kao što su imunološka memorija ili mehanizmi kojima ćelije „pamte“ svoju funkciju tokom razvoja.
Ovo pokazuje da je zadržavanje informacija duboko ukorenjen princip života. Pamćenje nije ograničeno samo na nervni sistem. Ono predstavlja univerzalni mehanizam pomoću koga različiti biološki sistemi čuvaju informacije neophodne za preživljavanje.
Značaj za medicinu i budućnost
Bolje razumevanje molekularnih tajmera moglo bi da pomogne razvoju novih pristupa u lečenju Alchajmerove bolesti i drugih poremećaja pamćenja. Ako se utvrdi koji molekuli i regije mozga održavaju uspomene u „živom“ stanju, biće moguće ciljano podržati ili nadomestiti oštećene memorijske puteve.
Takav pristup mogao bi dovesti do tretmana koji ne samo da usporavaju gubitak pamćenja, već i aktivnije doprinose njegovoj obnovi.
Šta sledi ?
Sledeća faza istraživanja usmerena je na razumevanje načina na koji se molekularni tajmeri aktiviraju, koliko dugo ostaju uključeni i kako sarađuju različiti delovi mozga tokom tog procesa.
Posebna pažnja i dalje je na talamusu, koji deluje kao dirigent u složenoj mreži moždanih veza odgovornih za trajnost sećanja. Život jedne uspomene, dakle, ne počinje i ne završava u hipokampusu .Talamus i njegove veze sa korom upravljaju tim procesom i određuju koliko dugo će sećanje opstati.
(RTS)