Filozofi su izneli više argumenata za ovu vezu između istine i demokratije. Najrašireniji je ujedno i najgrublji – demokratija predstavlja sve ono što volimo, a istina je jedna od tih stvari.
Postoje, međutim, i sofisticiraniji načini da se to obrazloži. Nemački filozof Jirgen Habermas tvrdi da zdrava demokratija ima deliberativnu kulturu, a deliberacija zahteva „tvrdnje o valjanosti“. Kada govorimo o politici, moramo se potruditi da proverimo da li je ono što govorimo istinito.
Marija Resa, filipinska novinarka i dobitnica Nobelove nagrade za mir, slično tvrdi da je demokratiji potrebna istina jer: „Bez činjenica nema istine. Bez istine nema poverenja. Bez sva tri nemamo zajedničku stvarnost, a demokratija kakvu poznajemo – i svi smisleni ljudski poduhvati – mrtvi su.“
Ali da li je zaista potrebna istina da bismo delili stvarnost? U praksi, većina iskustava zajedničke stvarnosti ne zasniva se na istini. Pomislite na mitove, dobrosusedske odnose ili osećaj zajedništva, možda čak i religiju, a svakako na krajnju zajedničku stvarnost – samu kulturu. Teško je tvrditi da delimo kulturnu stvarnost svoje zajednice zato što je ona istinita ili zato što verujemo da jeste.
Neki bi mogli da tvrde da je demokratija vezana za istinu zato što je istina navodno neutralna. Naravno, populistička sumnja prema stručnjacima često se izražava demokratskim jezikom – vrednost istine treba da podrži takozvanu tiraniju eksperata.
Međutim, ključna stvar je u tome da stručnjaci koji teže da govore istinu, za razliku od lažova ili post-istinitih populista, moraju biti odgovorni. Oni podležu pravilima istine. Demokratija je, stoga, potencijalno više vezana za odgovornost nego što je nužno vezana za istinu.
Kriza smisla
Kako god bilo, problem ostaje u tome što je, kako i Resa i Habermas sami prepoznaju, svrha demokratije da podstiče „smislene ljudske poduhvate“. Demokratija se bavi izgradnjom sveta u kojem ljudi mogu da žive ljudski. A to, što je ključno, ne može obezbediti sama istina.
Za istinski ljudski život potrebni su ne samo znanje o činjenicama stvarnosti, već i subjektivno razumevanje sveta i sopstvenog mesta u njemu. Često zaboravljamo da, iako ova dva zahteva često idu zajedno, oni mogu biti i u međusobnom sukobu. Razlog je u tome što se istina bavi činjenicama, dok se smisao bavi tumačenjima.
Razumevanje, za razliku od znanja, tiče se načina na koji posmatramo svet, naših misaonih navika i kulturnih konstrukata – pre svega identiteta, vrednosti i institucija. Te stvari ispunjavaju svoju funkciju tako što nam pomažu da se osećamo „kao kod kuće“ u svetu, a da pritom ne polažu pravo na istinu.
Prečesto demokratski duh diskvalifikuje ove elemente kao predrasude i sujeverje. Zagovornici demokratske istine trebalo bi da imaju na umu da svet koji demokratija pokušava da izgradi jeste svet smislenih ljudskih poduhvata, a ne samo suvog znanja i utvrđivanja činjenica.
Savremeni događaji pokazali su da zanemarivanje ove činjenice ima ozbiljne političke posledice. Insistiranje na istini i potcenjivanje smisla dovelo je do dobro poznate moderne depresije, često opisivane kao osećaj otuđenja – prekida društvenih, istorijskih i tradicionalnih veza među ljudima i sa samima sobom.
Ovo otuđenje postalo je plodno tlo za populiste i antidemokrate, koji se predstavljaju kao korektiv krize smisla. Nije slučajno što su teme savremenog populizma upravo pripadnost, tradicija, identitet, poreklo i nostalgija.
Doživljavamo krizu istine, ali se istovremeno suočavamo i sa krizom smisla. Kada preuveličavamo značaj istine nauštrb smisla, podstičemo osećaj otuđenja i prepuštamo javnost u ruke njenih neprijatelja. Umesto toga, mogli bismo se podsetiti da je posvećenost istini samo jedan, vrlo delimičan uslov za istinski ljudski život, među mnogim drugima, i u skladu s tim graditi naše demokratije.
(RTS)