„Treba razdvojiti fizičko i emocionalno razdvajanje. Ti procesi se ne dešavaju odjednom, već su proces. Roditeljski dom se ne napušta kada se spakuju koferi, već se to dešava dugi niz godina“, objašnjava defektološkinja i specijalni pedagog, Ana Jovanović.
Očekivanja su uvek velika. Deca od roditelja, kao svemogućih autoriteta, očekuju da kod njih to razdvajanje ide spontano i da puste da se stvari odvijaju prirodno, svojim tokom.
Neretko, dodaje, roditelji uopšte nisu spremni da puste te ustaljene odnose.
Činjenica da na ovim prostorima deca kasnije napuštaju roditeljski dom ne treba da utiče na emocionalno odvajanje dece od roditelja, jer ta vrsta odvajanja može da se izvrši i dok su pod istim krovom – da se poštuju granice, dogovor, vreme i međusobni prostor.
„Roditelji i deca se suočavaju sa istim strahovima i nesvesnim procesima, zbog čega je proces odvajanja veoma izazovan“, navodi defektološkinja i pedagog.
Prazno gnezdo
Vaspitanje i odgajanje dece se, kako kaže, najčešće vezuje za dečje obaveze, u koje spada i osamostaljivanje u raznim domenima i da postanu odrasle jedinke koje mogu da funkcionišu samostalno.
Zbog toga bi roditelji od najranijeg uzrasta svoje dece trebalo sebe da pripremaju na trenutak „praznog gnezda“.
Kada procesi vaspitanja (osamostaljivanja) dece i roditeljske pripreme na njihovo odvajanje teku spontano i paralelno, onda se to ne doživljava kao neki gubitak, već kao prosto preuzimanje novih uloga i nešto zdravo i poželjno.
Roditelji često svesno, ali i nesvesno, prelaze granice i kontrola se vrši i preko ponašanja i preko osećanja. Kontrola ne mora da se pokaže eksplicitno, može i da bude skrivena u određenim postupcima i odnosima.
„Reakcija i ponašanje dece na to može da bude agresivno, kada se sukobljavate sa roditeljima i otuđite se od njih jer pokazujete da ste sposobni za to. Sa druge strane, tu je situacija kada dete popušta i trudi se da roditelji budu zadovoljni. Iako su to naizgled dve suprotne reakcije, to su dve strane istog novčića“, ističe Ana Jovanović.
Oba načina ponašanja pokazuju da dete živi po diktatu njihovih emocija, bilo da reaguje na roditeljsko ponašanje agresivno ili strahom i stidom.
Emotivno ucenjivanje
Deca moraju da se osveste da su njihova ponašanja i sve odluke koje donose vezana za fin proces osećanja-ponašanje-uverenje.
„Možete sebi da postavite vrlo jednostavna pitanja. Da li imate ukorenjena uverenja iz detinjstva da ste vi odgovorni za njihove (roditeljske) emocije koje vas kasnije usmeravaju? Da li osećate stid zbog nekih odluka? Da li osećam strah da im kažem nešto? Možda bes jer mi diktiraju kako da živim?“, objašnjava defektološkinja.
Odgovornost prema roditeljima ne treba mešati sa odgovornošću prema njihovim osećanjima. Svako je odgovoran za svoja osećanja.
„Zdrave granice su da se ja saosećam sa tobom. Žao mi je što te razljutio neki moj postupak, ali to ne znači da ja moram dalje da popravljam ta osećanja“, dodaje Ana Jovanović.
Potisnuta osećanja
Dete u mladosti učitava logiku „roditelj me više voli ako sam poslušan, miran, zahvalan“ i to se onda usvaja i potiskuje. Međutim, sve što je potisnuto ne nestaje.
„Zbog toga, kasnije u zrelom dobu kada pokušamo da postavimo granice, krene bujica tih emocija i često onda odrasli ljudi mogu da se osećaju kao deca koja treba da se pravdaju, dokazuju ili brane“, kaže gošćnja Jutarnjeg programa.
Ključ je prihvatanje. Prihvatanje da naše ponašanje neminovno utiče na tuđe emocije, kao i prihvatanje da je sasvim u redu i normalno postavljanje zdravih granica.
Postavljanje granica često može da zvuči grubo. Međutim, suština je ista, nebitno na koji način je formilusano, a taj potez može da bude katarzičan.
Kada će se sve to desiti i da li će se uopšte desiti je individualno.
„Postoje različiti tipovi ljudi, porodice, nivoi povezanosti. Dinamika porodičnih odnosa je vezana svaku porodicu kao poseban organizam“, zaključuje Ana Jovanović.
(RTS)