Danas, diskurs o traumi dominira društvenim medijima, izdavaštvom i velnes industrijom, od #TraumaTok do bestselera i skupih velnes centara. Svakodnevne osobine – perfekcionizam, odugovlačenje, problemi u vezama – preoblikuju se kao simptomi, generišući pažnju, validaciju i profit.
Kako se definicija traume širi, kritičari upozoravaju da rizikuje da izgubi značenje. Psihijatar Araš Džavanbaht upozorava da „kada sve postane trauma, onda više ništa nije“. Dok istraživanja potvrđuju da mnogi ljudi doživljavaju istinska traumatska iskustva, samo manjina razvija posttraumatski stresni poremećaj (PTSP). Studije pokazuju da većina pojedinaca pokazuje otpornost i oporavlja se bez trajnog oštećenja.
Ekspanzija jezika traume
Danas je čitava industrija izgrađena oko ideje da je sve trauma. Nekada povezana sa ratom, zlostavljanjem ili prirodnim katastrofama, trauma se sada shvata kao lična imovina – nešto što treba posedovati, ispričati i preraditi u koherentnu priču. Ovo označava širi kulturni pomak: komodifikaciju bola.
Ovaj fenomen je možda najvidljiviji na društvenim mrežama. Na platformama poput Tik-toka, gde #TraumaTok obuhvata stotine hiljada objava, kreatori reinterpretiraju obične osobine kao simptome: perfekcionizam, ugađanje drugima, odugovlačenje (prokrestinacija), emocionalna distanca. Takav sadržaj se algoritamski nagrađuje, pojačavajući ideju da patnja, kada se pravilno označi, daje vidljivost i legitimitet.
Knjižare odražavaju isti trend. Hiljade naslova sada spadaju u kategorije vezane za anksioznost, stres i traumu, od memoara do priručnika za samopomoć i neuropsiholoških objašnjenja svakodnevne bezvoljnosti. Mnogi obećavaju isceljenje, transformaciju ili početak novog života. Drugi uveravaju čitaoce koji se osećaju slomljenim izazovima, i velikim i malim da nisu sami.
Podkasti proširuju ovu logiku još više. Trauma se koristi da objasni menopauzu, anksioznost zbog ocene iz matematike, neuspehe u liderstvu, romantične izbore i nezadovoljstvo na radnom mestu. U međuvremenu, grupne terapije i velnes centri – koji koštaju hiljade dolara – nude učesnicima priliku da „izleče“ svoj nervni sistem ili se ponovo povežu sa svojim unutrašnjim ja, često dovodeći poznate stručnjake.
Od katastrofe do svakodnevnog života
U ovom proširenom okviru, trauma više nije ograničena na istinski traumatične događaje. Ona se nalazi u trenjima običnog života: nezadovoljstvo karijerom, relacioni konflikti, odugovlačenje, prekomerno vreme provedeno pred ekranom, čak i gledanje televizije.
Trauma objašnjava zašto se borimo, zašto se povlačimo, zašto ne uspevamo. Kao rezultat toga, termin rizikuje da izgubi svoje značenje. Kao što psihijatar Araš Džavanbaht kaže: „Kada sve postane trauma, onda više ništa nije.“
Savremeno razumevanje traume ima jasnu intelektualnu lozu. Posttraumatski stresni poremećaj je formalno priznat 1980. godine, prvobitno opisujući iscrpljujući odgovor na ekstremne stresore izvan normalnog ljudskog iskustva.
Rana istraživanja su se fokusirala na ratne veterane i žrtve nasilja, naglašavajući flešbekove, noćne more i fiziološku hiperuzbuđenost.
Vremenom su kliničari tvrdili da se traumatska sećanja razlikuju od običnih sećanja po načinu na koji su kodirana i skladištena, što im omogućava da traju dugo nakon što je opasnost prošla.
Trauma u telu i u duši
Ovo razmišljanje je kulminiralo uticajnim radom psihijatra Besela van der Kolka, čije je istraživanje ukazivalo da se trauma može taložiti ne samo u sećanju već i u samom telu.
U bestseleru iz 2014. godine The Body Keeps the Score, Van der Kolk je tvrdio da traumatska iskustva često zaobilaze svesno pamćenje i umesto toga se manifestuju kroz fiziološke reakcije – napetost mišića, ubrzani otkucaji srca, visceralni strah – koje se pokreću dugo nakon traumatičnog događaja.
Njegov rad, zajedno sa radom Džudit Herman, pomogao je da se teorija traume proširi tako da obuhvati hronične međuljudske traume poput nasilja u porodici i zanemarivanja.
Herman je naglasila da posledice traume ne oblikuje samo početni krah već i reakcija društva: poricanje, tišina ili neverica mogu produbiti ranu. Zajedno, ove teorije su proširile traumu izvan izolovane katastrofe, sugerišući da bi rane traume mogle postati utkane u ličnost, odnose i telesne reakcije.
U početku kontroverzne, ove ideje su sada široko prihvaćene u popularnom diskursu, čak i kada se i dalje suočavaju sa kritikama unutar akademske psihijatrije. Sam Van der Kolk priznaje paradoks koji je ovo širenje stvorilo: trauma je i izvanredna i sveprisutna, izuzetna i uobičajena.
Zakasneli odjeci traume
Eksplozija diskursa o traumi poklapa se sa stvarnim istorijskim obračunima. Pokreti poput #MeToo i Black Lives Matter primorali su javno priznanje nasilja, zlostavljanja i sistemske štete. Pandemija kovida 19 pojačala je usamljenost i razotkrila društvene neuspehe koji nadilaze i socijalni status i uzrast. U ovom kontekstu, trauma je pružila jezik za kolektivnu patnju.
Ipak, posledice ovog uokvirivanja su dalekosežne. Trauma se sve više predstavlja kao osnovni uzrok mentalnih bolesti, fizičkih bolesti, zavisnosti i hronične anksioznosti. Mate je otišao toliko daleko da je tvrdio da trauma čini „zajednički obrazac“ za skoro sve patnje, uokvirujući široko rasprostranjenu patnju kao dokaz društvenog neuspeha, a ne individualne patologije.
Iako je ovaj stav duboko privlačan, on rizikuje da preuveliča moć traume.
Otpornost i granice traume
Istraživanja ukazuju da iako mnogi ljudi doživljavaju iskustva koja ispunjavaju kliničke definicije traume, većina ne razvija PTSP. Doživotna prevalencija među odraslim Amerikancima ostaje ispod sedam odsto.
Klinički psiholog Džordž Bonano, koji proučava otpornost, ukazuje na događaje poput 11. septembra, kada se predviđao široko rasprostranjeni psihološki kolaps, ali se nikada nije dogodio. Uprkos ogromnim ulaganjima u krizno savetovanje, većina ljudi se oporavila bez formalne intervencije. Za Bonana, ovo podvlači ključnu istinu: ljudi su daleko otporniji nego što popularni narativi sugerišu.
PTSP, tvrdi on, nije neizbežan ishod traume, već neuspeh oporavka. Većina ljudi se adaptira, izleči i kreće napred – čak i nakon velikog gubitka ili nasilja. Da je trauma univerzalno onesposobljujuća, sam ljudski opstanak bi bio neobjašnjiv.
Ironično, čak i Van der Kolk naglašava važnost otpornosti. Za njega, najvažnije pitanje nije zašto se ljudi slome, već zašto istraju. Opstanak, primećuje on, često se zanemaruje u narativima o traumi koji se fokusiraju isključivo na štetu.
Trauma kao identitet i moralna valuta
Ipak, u popularnoj kulturi, trauma se sve više shvata i kao identitet i kao izgovor. Nekada stigmatizovana, sada je romantizovana – putovanje modernog heroja u kojem patnja daje moralni autoritet.
Kopanje po bolu za javnu upotrebu zamenilo je spuštanje u podzemni svet i putovanja puna opasnosti i hrabrosti. Junak nije Odisej ili Orfej, već preživeli koji pronalazi hrabrost da ispriča svoju priču, a ono što je nekada bila tragedija postalo je proizvod.
Trauma je postala oblik kulturne valute koja rizikuje patologizaciju svakodnevnog iskustva i daje identitet, smatra psiholog Nikolas Haslam sa Univerziteta u Melburnu. Trauma je, po definiciji, nešto spoljašnje – pukotina koja kida ono što zamišljamo kao inače uobičajeni život. Zbog toga, može služiti psihološkoj funkciji dajući smisao osećanjima patnje, zaglavljenosti i konfuzije koju svi osećamo u životu.
Trauma takođe pruža narativnu prečicu. Ona daje značenje patnji, zaglavljenosti i zbunjenosti, dok pomera odgovornost ka spolja. Kako Bonano otvoreno primećuje, može funkcionisati kao izgovor – uklanjajući ličnu odgovornost lociranjem ponašanja u potpunosti u prošlim iskustvima.
Vizija traume, kako su je izrazili Mate i drugi, duboko je privlačna. Nošenjem etikete, čovek postaje nevin. Ponašam se brutalno, bezobzirno, sebično ne zbog neke karakteristične mane, već zbog skrivenih bolova koji diktiraju moje postupke.
Ovaj stav je ono što Džavanbaht opisuje kao „sekundarni dobitak“ samoetiketiranja traume.
Kada etikete produbljuju patnju
Ali ovde postoji paradoks. Istraživanja govore da označavanje patnje kao mentalnog zdravstvenog stanja zapravo može pojačati simptome. Što se čvršće držimo rane, život postaje skučeniji. Otvorenost o bolu povećala je svest, ali ne nužno i blagostanje.
Kontreras tvrdi da je veliki deo onoga što se označava kao trauma, zapravo bol – neizbežna karakteristika postojanja. Mlađe generacije se suočavaju sa stvarnim izazovima: digitalnim otuđenjem, anksioznošću zbog okoline, ekonomskom nesigurnošću. Ali uokvirivanje ovih borbi kao traume rizikuje produbljivanje osećaja poraza, a ne negovanje otpornosti.
Još jedna posledica je moralno izobličenje.
Kako trauma postaje kulturna valuta, oni koji su najviše povređeni često su zasenjeni onima najvidljivijim. Preživeli mučenja, izbeglice, veterani i ljudi u ekstremnom siromaštvu retko dominiraju diskursom na društvenim mrežama. Umesto toga, najglasniji su oni koji koji ne oskudevaju sa vremenom, resursima i imaju pristup društvenim medijima.
Antropolog Didije Fasin i psihijatar Ričard Rehtman tvrde da se trauma razvila u moralnu i političku kategoriju, određujući ko zaslužuje saosećanje i resurse. Biti prepoznat kao traumatizovan znači zahtevati legitimitet. Ipak, ovaj okvir rizikuje marginalizaciju onih čija patnja ne odgovara narativima koji se mogu prodati.
Ako je trauma postala štetnija od isceljenja, Džavanbaht predlaže potpuno napuštanje te etikete. Ono što je najvažnije, tvrdi on, jeste sloboda: sposobnost izbora, tumačenja i delovanja. Život je konačan i značenje se ne može prepustiti dijagnozi.
Bol je stvaran. Patnja zaslužuje priznanje. Ali kada trauma postane identitet, proizvod i izgovor, ona rizikuje da pomrači otpornost – tihi, nebrendirani kapacitet koji je ljudima uvek omogućavao da izdrže, prilagode se i nastave.
(RTS)