Posle više od 30 godina rada u profesuri i predajete „Urbanizam” i „Urbano nasleđe”. Kako ste došli na ideju da nazovete knjigu Srećni gradovi?
– Srećni gradovi su najširi kišobran, da tako kažem, gradova kao što smo ih neka zvali smart, rezilijentni, održivi, zeleni. To su najnoviji termini koji se upotrebljavaju danas u svetu. Izgledaju malo čudno, mi u stvari možemo samo da ciljamo na srećne gradove jer smo potpuno svesni da ne živimo po parametrima srećnih gradova.
Da li arhitekti i urbanisti mogu da budu neka vrsta lekara modernog doba, da bismo imali zdravije gradove?
– Oni jesu apsolutno lekari modernog doba i na njime je ogromna odgovornost. Kao što je nekad u srednjem veku, znalo se u kom pravcu idu ulice da bi se provetrovale, mi o tome danas više ne razmišljamo. Ogroman je pritisak na novu izgradnju, gubimo sunce, gubimo zelenilo, gubimo mogućnost prevoza biciklom na posao, ono što su Evropljani odavno shvatili da je neophodno.
Imamo primere gradova u svetu koji su veći, imaju više stanovnika nego cela Srbija, ali kada gledamo kvalitet vazduha preko cele godine, oni su postigli da imaju čist vazduh. Da li možete da navedete neke dobre primere i načine na koje su oni to postigli?
– Pre svega filteri na fabrikama, fabrike koje su pod budnim nadzorom supervizora, automobili koji nisu stari kao kod nas 20 godina, dizel koji se više ne upotrebljava …. Sve su to elementi vrlo jednostavn,i i svi ih znamo kako bi moglo da se zapravo primeni jedan princip bolje organizacije urbanističke u gradovima. Ja se nadam da su ovi srećni gradovi sa temama koje su vrlo široke jedan od malih odgovora na to.
Kada je u pitanju mobilnost, odnosno stvaranje uslova ljudima da mogu da idu peške, biciklom na posao u školu, koji su tu neophodni preduslovi da bi se to obezbedilo? Imate li tu neke dobre primere nekih gradova evropskih?
– U Parizu su, za vreme korone, gradonačelnica An Hidalgo je odlučila da ukine po jednu traku u svim velikim bulevarima, i da tu traku pokloni biciklistima i još je svakoj familiji poklonila bicikl od države. To je imalo jako veliki uticaj i ljudi masovno koriste bicikle i tako putuju na posao.
Više od dve decenije biraju se evropske zelene prestonice. Pre nekoliko godina prihvaćena je kandidatura Beograda za zelenu prestonicu, i to jedini grad koji nije u Evropskoj uniji čija kandidatura jeste prihvaćena. Šta je ono što bi mi trebalo da uradimo da bismo mogli da u budućnosti planiramo da se opet kandidujemo za Zelenu prestonicu?
– Pre svega da značajno unapredimo ekološku situaciju koja je dramatično loša. To znači da se uvede bicikl da se smanji ogromna količina vozila, četiri po porodici, to je nezamislivo na Zapadu.
Mogu li ti kvadrati da se bolje planiraju? Da se grad širi na drugačiji način?
– Naravno da bi mogli, trebalo je da se širi gore na sever, kao treći Beograd, to se nije desilo. Krnjača, Ovča, Borča, trebalo je da izgleda sasvim drugačije, da to ne bude divlja gradnja. Mora da se pazi i na pravce vetrova. I na insolaciju, na sunce, na vetar, zelenilo, potpuno su nam ti faktori jasni na kojima treba raditi.
(RTS)