Mladi u ovom ivanjičkom selu ostaju na ognjištima svojih roditelja. Dvorišta su ispunjena dečjom igrom i smehom, ali i svakodnevnim obavezama u kojima najmlađi, odmalena, pomažu starijima.
„Pomažemo, unosimo pomalo drva, moj brat Strahinja on tamo po polju sa Saškom unosi ljuske…“, priča Stefan iz Planinice.
„Kad je lepo vreme igramo fudbal kad je ovo sneg sankamo se, a u školu nas voze roditelji, ili nekad autobus, i u školi isto lepo, ima drugara puno“, dodaje Martin.
Na strmom planinskom terenu žive vredni domaćini. Pored gajenja malina, uglavnom se bave stočarstvom i preradom drveta.
Često se druže, oslanjaju jedni na druge i neguju bliske odnose sa komšijama i rođacima.
„Slažemo se, razumemo se dobro, uvek tu ima ponekad neka reč ali većinom svi se slažemo dobro i lepo je. Ima nas dosta u selu, i radimo sve seoske poslove što treba“, izjavio je Milan Kovačević.
„Imam troje dece, ćerku i dva sina i eto, jedan sin najmlađi je upravo sad na dobrovoljnom služenju vojnog roka. Baš, baš ima, baš je jako selo što se tiče dece“, kaže Draško Dragojlović.
Zahtevni prilazi domaćinstvima i oštra planinska klima za njih su deo svakodnevice.
Iako žive u znatno težim uslovima nego u Ivanjici, udaljenoj gotovo 40 kilometara, meštani Planinice se ne žale.
Gojko Ćirović kaže: „Struja nam je dobra, asfalt je dobar, e samo seoske puteve, malo tu su mali nedostaci zemljani i tako. Decu u školu vozimo, pretežno vozimo, ima i autobus naravno školski, ima sve regularno što kažu“.
Sloga i ljubav prema rodnom kraju u Planinici nisu samo reči. U njima meštani vide svoju budućnost i razlog da ostanu na selu.
(RTS)