Istraživanja takođe pokazuju da učestale ili nametnute promene mogu dovesti do zamora od promena. To je stanje emocionalne iscrpljenosti koje smanjuje spremnost ljudi da se uključe u nove inicijative, čak i kada su predstavljene kao pozitivne. Umesto da obnavljaju nadu, pozivi na promene kod takvih ljudi mogu izazvati skepticizam, povlačenje ili nezainteresovanost.
Naša sposobnost da zamišljamo budućnost nije neograničena. Studije o anksioznosti i neizvesnosti dosledno pokazuju da se, kada se ljudi osećaju ugroženo ili bez kontrole, njihovo razmišljanje usmereno ka budućnosti sužava. Umesto da zamišljaju čitav niz mogućnosti, ljudi se fokusiraju na rizike, gubitke i najgore moguće scenarije.
Zato, ako vam je teško da uvedete promene, problem nije nužno u nedostatku mašte ili nade. Moguće je da okolnosti otežavaju da nada i mašta uopšte dođu do izražaja.
Moje sopstveno istraživanje u DCU Centru za studije mogućnosti bavi se onim što psiholozi nazivaju razmišljanjem o mogućnostima. Reč je o tome kako ljudi doživljavaju ono što bi moglo biti drugačije, kako istražuju alternative i koliko se osećaju sposobnim da deluju.
Studija iz 2024. godine pokazala je da ovi elementi moraju međusobno da se podržavaju. Kada ljudi mogu da uoče prilike, ali se ne osećaju sposobnim da ih iskoriste, ili kada su motivisani, ali ne mogu da zamisle alternative, smislena promena postaje teška.
Ovaj obrazac pojavio se i u studiji iz decembra 2025. godine, čiji je autor profesor psihologije na Univerzitetu u Dablinu Vlad Glaveanu, a koja je uključivala nastavnike u programu stručnog usavršavanja osmišljenom da podstakne razmišljanje o mogućnostima. Tokom istraživanja, učesnici su saznali da će se uskoro preseliti u novu školsku zgradu, jer je postojeća škola trebalo da bude srušena.
Mnogi nastavnici prijavili su emocionalni zamor pri pomisli da će morati da „počnu ispočetka“ još jednom. Umesto uzbuđenja, dominantna reakcija bila je iscrpljenost i smanjena motivacija.
Iako se ovaj primer odnosi na životnu tranziciju, a ne na Novu godinu, on pomaže da se objasni zašto novi počeci danas mogu delovati teže. Kada ljudi osećaju da je promena nepravedna, loše podržana i da bi mogla da im nanese štetu, manje je verovatno da će je prihvatiti, a veća je verovatnoća da će joj se suprotstaviti. To može potkopati njihovu sposobnost da se uključe u nove mogućnosti.
Nerealni ciljevi, kontekst presudan
To takođe pomaže da se objasni zašto se mnoge novogodišnje odluke ne održe – ljudi ih često doživljavaju kao test čiste snage volje, ali istraživanja pokazuju da trajna promena mnogo više zavisi od toga kako su ciljevi postavljeni, podržani i uklopljeni u svakodnevni život.
Decenije istraživanja o promeni ponašanja pokazuju da je motivacija oblikovana kontekstom. Vremenski pritisak, finansijski stres, obaveze brige o drugima i institucionalna ograničenja sve to ograničava ono što ljudi realno mogu da promene, bez obzira na svoje namere.
Umesto fokusiranja na dramatično „preoblikovanje sebe“, možda je realnije zapitati se koje su male promene moguće unutar ograničenja u kojima se nalazite. Razmišljanje o mogućnostima ne znači ignorisanje granica niti pretvaranje da će se sve poboljšati. Ono podrazumeva učenje kako da se kreativno radi sa ograničenjima, umesto protiv njih.
Na primer, neko ko zna da ima ograničeno vreme i energiju mogao bi da postavi odluku poput: „Uvešću desetominutnu šetnju u svoju dnevnu rutinu, na primer posle ručka ili nakon odvođenja dece u školu, i prilagođavaću je svake nedelje u skladu s onim što mi je zaista izvodljivo.“
Takođe je važno prepoznati da zamišljanje budućnosti ne mora biti individualna aktivnost. Istraživanja o zajedničkom ili kolektivnom delovanju pokazuju da su ljudi uspešniji u osmišljavanju i održavanju promena kada se odgovornost deli u okviru grupa, bilo u porodicama, na radnom mestu ili u zajednicama. Zajedničko razgovaranje o ograničenjima i mogućnostima može proširiti ono što deluje dostižno.
Primera radi, porodica može doneti zajedničku odluku da jede više domaće hrane, uz podelu zadataka tako da jedna osoba planira jelovnik, druga kuva određenim večerima, a deca pomažu u pripremi. Na taj način promena se nosi i održava zajednički, a ne pada na jednu osobu.
Na kraju, nova godina je snažan kulturni trenutak. Ali u svetu oblikovanom neizvesnošću i iscrpljenošću, obnova verovatno neće doći iz pritiska da „počnemo iznova“ ili da se još više trudimo. Umesto toga, ona može doći iz učenja da drugačije zamišljamo – zajedno sa drugima, unutar granica i na načine koji omogućavaju da pozitivne, makar i male, promene i dalje deluju moguće.
(RTS)