A onda, ispadna da je taj isti govor, što ga zboriv više od milion i po ljudi, odjednom ugrožen. Ne zato što je nest’naja, nego zato što su se ljudi što ga zboriv naučili da se stišav, da ne bi neko rekja da zvučiv prosto. E, pa ako je neki i prost, sigurno nije dijalekat, a ni ljudi koji ga pričav.
Sajt Južna pruga uripuje b’š tuj kude je zaškripelo: između onoj što se svaki d’n priča i onoj što nikad neje bilo zgodno da stoji u novine. I postalo je mesto kude se prizrensko-timočki dijalekat ne gura pod fusnotu, nego ide u naslov, onako krupno, k’o što mu dolikuje. Reči tu konačno imav smisao.
„Želja mi je već više od tries godine da prizrensko-timočki govor počnem da koristim i ‘van kuću’, ne samo u privatni razgovori s’s porodicu i prijatelji. Otkako znam za sebe, odmalečko, imam potrebu da na taj dijalekt čitam novine i gledam televiziju, al ništa ne postojaše do s’d. Pred nekolko godine poče da se bavim s’s veštačku inteligenciju, i posta mi jasno da ni ona mož pomogne da sačuvamo govor na naši preci. Od drugi ljudi ne očekuvasmo pomoć. Niko drugi ni neće pomogne s’s digitalizaciju na naš dijalekt, sve moramo da si uradimo sami s’s naš trud i zalaganje. Tako poče i ova priča“, rekla je Milena Šović u razgovor za sajt na RTS.
Ljudi što pričav južnjački dobivav veći smisao i značaj zbog Južnu prugu, jer konačno ima nekoj koj gi razume kad kažev da su se videli s Ivanu, a ne s Ivana.
D’n za d’n, reči na svoje mesto ili jezik napuštija avliju
Kad čovek sedne da razgovara s’s Milenu Šović, urednicu i glavnu krivicu za pomenut porat, brzo mu postane jasno da je ideja prosta k’o pasulj: ako je govor onakoj kako se priča, zašto bi ga krili?
Njeni odgovori, u tri varijante na srpski jezik – niški, vranjski (vranjanski) i pirotski, ličiv na mapu: ne onuj geografsku, nego onuj što se crta u uši, kada slušaš i čitaš koj kako govori i piše. I, što bi rekli, kad jed’n govor stigne do naslovnu stranu, više neje samo porodičan, niti u službu na jedan deo od naroda. Postaje jezik za pred svet.
A i vreme mu je bilo.
Milena Šović govori svrljiško-zaplanjsku varijantu, pošto je rođena u Niš. Po struku je inženjer na veštačku inteligenciju i devet godine živi u Ameriku. Osmislia je četbot koj u svoju interakciju koristi južnjački govor – „Leskovački četbot“.
Južna pruga je prvi medijski portal koji cel’ sadržaj objavljuje na prizrensko-timočki dijalekt, i ujedno prvi takav portal na cel svet.
„Otpočetka mi ideja beše da Južna pruga bude pravi pravcati medij, po sva novinarska pravila, samo na naš govor. Prizrensko-timočki dijalekt se neje do sada koristio za pisanje od ozbiljne teme, i sve se pretvaralo u humor i šegačenje. Morali smo da nađemo merku – da se piše prirodno, onako kako ljudi izistinski govore, al da tekst ostane jasan, tačan i profesionalan. Svaki d’n pazimo da si držimo tu ravnotežu“, reče urednica na Južnu prugu.
K’d je Južna pruga prvi put objavila tekst na jezik što ga govoriv na jug, publika je reagovala različito – beoše oni iznenađeni, ama beše si i mešano od pozitivni i negativni komentari.
„Prve reakcije su bile kombinacija na oduševljenje i šok. Na ljudi gi beše ‘čudno’ da vide vesti napisane na južnjački govor. Bilo je i negativni komentari – neki se pitaše da li treba da se ozbiljne teme pišu samo na standardni jezik ili se mogu pišu i na dijalekt, i dal će ne neko sfati ozbiljno. Negativne reakcije dolazeše od mišljenje da je ‘pravi’ jezik samo standardni, a sve drugo treba se zadrži u privatnu sferu“, reče si Milena Šović.
„Maternja melodija“ juga u doba medija
Govor koji Južna pruga koristi, mlogo dugačko se prenosio usmeno, a u pojedini istorijski periodi se pojavljivao i u književnost. Postavljanje taj govor u mediski, pisani i digitalni format donese si novu dimenziju na njegovu težinu, a i značenje mu.
„K’d se naš govor stavi u mediski i digitalni prostor, on ne ‘menja značenje’, nego dobija vidljivos koju neje imaja. Kroz vekovi je govor bija ‘usmen’, ali toj ne znači da neje bija dovoljno ‘ozbiljan’, samo se neje zapisivaja i dokumentovaja na pravilan način. U digitalni format konačno postaje trajno sačuvan i dostupan“, naglasi nam urednica na Južnu prugu.
Lepota na jezik koji pričav na jug, najbolje se čuje upravo u toj što – neje samo stvar što se reovno preskačev padeži il’ se koristiv drugačije forme, već i u način na akcentovanje, ritam i melodiju na reč, dužine gi uglavnom nema, i sve toj daje na govor toplinu i živost.
Nego, da bi zadržali autentičnos’ na južnjački govor, a uz toj i poštovali profesionalni novinarski standardi – da tekst bude jasan, konkretan i tačan – predstavlja gi izazov na onija što rabotiv u Južnu prugu, i oni si toj prevazilaze svaki d’n.
„Profesionalni standardi na novinarstvo su svuda i uvek isti. Ne zavisiv od jezik i dijalekt na koj pišete. Trudimo se da prenesemo prave i relevantne informacije na čitaoci, a toj možete da uradite i na takozvani ‘pastirski govor’, a ne samo na standardni srpski“, dodade Milena.
A, be, kaži mi zašto? Ne li me razumeš?
U vreme u koje se reči meriv s brzinu, a ne po težinu, postoji govor koji kao da traži malo više od tišinu da bi se uopšte čuja. Reč na južnjaci neje samo sredstvo, ona je putinka, sloj, navika, unutrašnji sistem na cel svet. U nju je značenje uvek malko šire od onoj što se čuje, a malko dublje od onoj što se kaže. Zato se, kad govorimo od prizrensko-timočki dijalekat, retko priča samo od jezik; više se tuj govori od osećanje na pravo da nešto kažeš onakoj kako stvarno govoriš, ali i misliš.
„Mi smo tek počeli. Ovoj je prva faza u koju se južnjački govor uvodi u javni život u Srbiju. Ću znam da s’m uspela kad vidim da se prizrensko-timočki dijalekat izravnjaja s’s drugi dijalekti u srpski jezik „po važnos“. Zašto jed’n Ercegovac ili Crnogorac možev da pričav na svoj dijalekat na nacionalnu televiziju, a jed’n Južnjak ne mož?“, pituje se Milena.
U momenat kad reč prestane da bude beleg i postane mesto – mesto na prepoznavanje, pripadanje, mesto kude dijalekat nije okrajak, nego centar, pitanje na prizrensko-timočki dijelekat je ispitivanje na ideju: Može li govor koji je kroz decenije bio „za među svoji“ da si postane javni jezik, izjednačen, vidljiv i tačan. I što se dešava sa zajednicu kad njen glas konačno dobije ravnopravan prostor?
Taj razlika, ma kol’ko bila malečka, u praksu menja sve. Jer kad se jed’n govor ostavi da diše, onda i teme koje obrađuje počnev da dobivav drugačiju težinu. Onoj što bi na standardni srpski jezik zvučalo kao još jedna vest, na dijalekat postaje bliže, prisnije, toplije, k’o da se vrća tamo odakle je počelo, a to je živi govor na ljudi. Na kraj, zašto da napravimo još jed’n latinski jezik?
„Teme si birav novinari koji pišev za portal. Oni su profesori na srpski jezik koji najbolje poznavav dijalekat, zatoj što tam živiv i takoj si pričav između sebe. Pokušavamo da obufatimo razne teme od politiku do sport, isto ko i bilo koj drug portal, al s’s jednu razliku što pišemo onakoj kako si pričamo, što neje bija običaj do sad“, kazuje Milena Šović.
B’š zato autori koji pišev za Južnu prugu nesu samo novinari, nego i čuvari na melodiju. Njihov zadatak neje da izmišljav, nego da ga upotrebiv onakoj kako se stvarno govori, bez preterivanje i bez karikiranje. Kad taj mera upadne u tekst, on postaje prirodan: ni folklor, ni šala, nego prosto – mediski jezik na koj pišeš onoj što jeste stvarnost.
„U praksu se najopasno pokazalo kad si ljudi sami odlučiv da ‘ne valja’ takoj da govoriv u školu, na poso, u mediji. Pocenjivanje koje traje mnogo godine dovelo je do toj da mnozina koji poznajev dijalekat neće da govoriv s’s dijalekat u javnos. Digitalni sadržaji na dijalekat su površni i svodiv se na podsmevanje, što dovodi do predrasude. Posledice od sve su da je ovaj dijalekat ‘ugrožen’, a zna se da s’s njega govori više od milion i po ljudi na jug Srbiju“, priča Milena.
Milena kazuje da će portal da nastavi s’s rad u ov’j oblik, jer dijalekt će možemo da ga sačuvamo samo ako ga redovno koristimo.
„Planiramo da napišemo rečnik i gramatiku, kako bi se sačuval i digitalizoval govor na jug Srbiju. Pored tova, planiramo da napraimo jošte četbotovi, po uzoru na Leskovački bot, koji će da komunicira na druge varijante na prizrensko-timočki dijalekt“, reče ni urednica.
Slušaj, razumi, ceni
Svaki koj prvi put uđe na Južnu prugu, bilo da je s jug el ne, u stvari ulazi u jed’n jezički prostor koji više neje samo lokalan. Dijalekat koji je bio gurnut u privatnost, u kuću, u kafu s komšije, odjed’nput stoji k’o javni tekst, k’o informacija, k’o vest. I tuj se postavlja ključno pitanje: Koje vidi čitalac koj ne razume ov’j ritam, naglasak, preskakanje padeži, koji nosi više smisao nego što na prvi pogled deluje?
„Oču da vidim ubavilo na govorat i da ovija dijalekt ne služi samo za zbijanje na šalu. Južnjački govor je leksičći mlogo pobogat i poraznovrsan od sandardan srpsći jezik, ali je desetinu godine na marginu. Na njega ne postoje ni knjiđe ni filmovi (osim retći izuzeci), a ni medii. Južna pruga je prv medij na svet koji svaći d’n objavljuje vesti na neći dijalekt“, rekla je Milena.
A odma i drugo pitanje, koj čuva tuj merku? Koj brine da jezik ostane tačan, ali i svoj? U standardni srpski to je lektorska rabota, ali u dijalekt koji još neje kodifikovan, „poslednja reč“ neje tehnička stvar nego dogovor, razgovor, zajednički sluh.
„Lektori nemamo, još uvek, jer dijalektat neje standardizovan. Nesuglasice ne postoje. Sve se rešava s’s razgovor. Mi poštujemo razliće, u ovija slučaj u varijacije na dijalekt. Svakoj ima pravo na glas, ma kolko bil „mlečak“. Ne mislimo da je recimo nišći govor povredan ili pobogat od vranjansći, iako je Niš znatno pogolem grad od Vranje. Ako smo nešta dobro urabotili za sa, tova je da smo uspeli da ujedinimo Srbi od Knjaževac do Prizren da rabote zajedniču misiu na očuvanje na jezičkoto nasleđe“, naposletku ni kaza Milena Šović.
I dok reč teče niz dvor i sokaci, ona više neje samo zvuk što se gubi u zidovi, duvari. Postaje znak, trag, glas koji poziva da se čuje, da se razume. Svaki naglasak, svaka prekocka padež nosi rados’, žalos’ i smeh, sve u jednu liniji u vreme što se izdiza između reči. A onda svatiš: važno je ko razume i ko ne, važno je da reč živi, da diše, to je najvažno.
U t’j tihi otpor, nepredavanje, i neprestani ritam – otkriješ jednu istinu: jezik nije samo sredstvo za prenos na informacije. Jezik je i mesto kude čovek može da bude prisutan, slobodan i svoj. Čak i kad ga ne primećujev, čak i kad sve oko njega čepati i trči – reč ostaje, tivko, duboko, neprolazno.
Na primer, glagol onoditi na jug deluje kao da je iskliznaja iz svako jezičko pravilo i zauzeja svoje mesto negde između nameru i radnju. Nastaja je od obično ono, ali već podugačko vreme živi s’s život reči koje su oduvek tu, koristi se kad god se čovek zaglavi između misao i jezik, kad mu treba glagol koji će proguta sve ostalo. U jednu rečenicu znači pomeranje, u drugu popravljanje, u treću zapravo ne znači ništa osim da nešto mora da se uradi ili ima značnje u prošlom vremenu. A kad se kaže onodenje, tu prestaje dvosmislenost: to je ono ono, sa sve što taj reč ume da nosi, i s on’j južnjački osmeh koji više objašnjava nego što krije.
A ima i ono leskovačko Č kojo sevne tvrdo i jasno, k’o iskra što iseče vazduh i ne ostavlja mesto ni na mekoću ni da imaš nedoumicu; još jedno leskovačko DZ, (neje skraćeno Dom Zdravlja) što ni pomaga da svatimo majku koja će da naDZrne bepče u kolevku; tuj je pirotsko Ć koje omekša svaki glas, prođe kroz rečenicu tiho k’o senka, uklopljeno u meru što ne trpi naglos’; a južnjačko A’ padne kratko i odsečno, kao usmena ta(Č)ka, mali otkucaj koji pokazuje kude se govornik zaustavija pre nego što je nastavija, jer južnjak ne troši ni glasovi ni vreme više nego što treba, a „samo“ Piroćanci ne trošiv ni pare.
(RTS)