Proizvođači hardvera kao što su Light Phone, Punkt, Wisephone i Nokia prodaju minimalističke „proste, bejzik telefone“ po premijum cenama, dok su blokatori veb lokacija zasnovani na pretplati kao što su Freedom, Forest, Offtime i RescueTime pretvorili ograničenja u unosan tok prihoda.
Operateri velnes turizma su takođe iskoristili ovu priliku: kompanija za putovanja bez tehnologije Unplugged nedavno se proširila za još 45 smeštajnih jedinica – kabina bez telefona širom Velike Britanije i Španije, reklamirajući takvo odsustvo, kao iskustvo visoke vrednosti.
Međutim, istraživanje koje je sproveo Kvin Hoang, predavač marketinga i potrošnje sa Odseka za marketing i strategiju, Univerziteta u Lesteru sa kolegama sa Univerziteta Lankaster, sugeriše da ovaj komercijalizovani oblik apstinencije retko gasi digitalne želje – umesto toga, kako se tvrdi, samo deluje kao privremena pauza.
„Sproveli smo dvanaestomesečno istraživanje fokusirajući se na NoSurf Reddit zajednicu ljudi zainteresovanih za povećanje svoje produktivnosti, plus 21 dubinski intervju (sproveden na daljinu) sa učesnicima koji žive u različitim zemljama. Otkrili smo da umesto da se aktivno suoče sa svojim navikama, učesnici su često izjavljivali da prepuštaju samodisciplinu aplikacijama za blokiranje, vremenski ograničenim zaključavanjima i minimalističkim telefonima“, napisali su istraživači.
Kratkoročni rezultati – obrasci ponašanja često ostaju nepromenjeni
Džoan*, učesnica NoSurf-a, objasnila je kako se oslanja na softver za blokiranje aplikacija ne da bi ojačala samokontrolu, već da bi potpuno negirala potrebu za njim: „Za mene je manje bitno koristiti snagu volje, koja je dragoceni resurs… a više ukloniti potrebu za ispoljavanjem snage volje“.
Filozof Slavoj Žižek definiše ovu vrstu ponašanja (delegiranje posla samoregulacije tržišnom proizvodu) kao „interpasivnost“. Ovo proizvodi ono što on naziva „lažnom aktivnošću“. Dakle, ljudi misle da rešavaju problem angažujući se opet kao potrošači, što zapravo ostavlja njihove osnovne obrasce ponašanja nepromenjenim.
Nekoliko učesnika u navedenom eksperimentu o detoksikaciji, opisalo je ciklus u kojem ih je svaki recidiv podstakao da isprobaju još jedan alat, učvršćujući njihovu zavisnost od komercijalnog ekosistema.
Sofija je, s druge strane, samo poželela povratak „(ne) pametnih telefona sa punom tastaturom, kao što su to imali 2008. godine“, dodajući: „Koristila bih jedan od njih do kraja života kad bih mogla“.
Utvrđeno je da individualizovane intervencije u procesu digitalne detoksikacije proizvode mešovite i često kratkotrajne efekte. „Učesnici u našoj studiji opisali su kratke pauze u kojima su nakratko smanjivali aktivnost pre nego što bi se vratili poznatim obrascima“, ističu istraživači.
Mnogi korisnici su se bavili onim što sociolog Hartmut Rosa naziva „oazama usporavanja“ – privremenim usporavanjem koje nije imalo za cilj da se odustane, već da se oporavi od preopterećenja. Poput pauze, digitalna detoksikacija im je ponudila trenutno olakšanje, a na kraju im je omogućila brz povratak ekranima, često na sličnim ili višim nivoima angažovanja nego ranije.
Inicijative za detoksikaciju širom zajednice
Iako se komercijalizacija digitalne detoksikacije često prikazuje kao zapadnjački trend, Azijsko-pacifički region je najbrže rastuće tržište na svetu za ovu robu, odnosno usluge. Ali u Aziji takođe vidimo neke primere nekomercijalnih odgovora na problem digitalnog preopterećenja na nivou zajednice ili zemlje.
U centralnom Japanu, Tojoake je uveo prve gradske smernice o korišćenju pametnih telefona u zemlji. Porodice se podstiču da postave zajednička pravila, uključujući i pravila o prestanku korišćenja uređaja od strane dece posle 21 čas. Ovde je u pitanju digitalno ograničenje kao praksa zajednice, a ne kao test individualne snage volje.
U zapadnoj Indiji, od 15.000 stanovnika Vadgaona se traži da svake večeri isključuju digitalne uređaje u trajanju od 90 minuta. Telefoni i televizori se gase u 19 časova, nakon čega se mnogi seljani okupljaju napolju. Ono što je počelo tokom pandemije sada je ritual koji pokazuje da zdrave tehnološke navike mogu biti lakše zajedno nego sami.
A u avgustu 2025. godine, Južna Koreja – jedna od najpovezanijih zemalja na svetu – usvojila je novi zakon kojim se zabranjuje upotreba pametnih telefona u školskim učionicama od sledećeg marta, čime se pridružila zemljama širom sveta sa takvim pravilom. Utvrđeno je da je slična politika u Holandiji poboljšala koncentraciju među učenicima.
Komercijalna industrija detoksikacije cveta jer se lična rešenja lako prodaju, dok se sistemska mnogo teže implementiraju. U drugim oblastima, od zavisnosti od problema (od kockanja do gojaznosti), politike se često fokusiraju na lično ponašanje kao što su samoregulacija ili individualni izbor, umesto da se bave strukturnim silama i moćnim lobijima koji mogu produbiti štetu.
Kako izbeći zamke industrije detoksikacije
Da bi se rešio problem digitalnog preopterećenja, istraživači preporučuju da tehnološke firme treba da prevaziđu kozmetičke funkcije „digitalnog blagostanja“ koje samo odlažu ometanja, i da preuzmu odgovarajuću odgovornost za tehnologije pametnih telefona koje podrazumevano nude konstantno angažovanje.
U međuvremenu, na višem nivou, vlade mogu da uče iz pomenutih inicijativa u Aziji i drugde koje spajaju zajedničku podršku sa sprovođenjem pravila o digitalnom ograničenju.
Istovremeno, ako i sami razmišljate o digitalnoj detoksikaciji, evo nekoliko predloga kako da smanjite šanse da se upetljate u mrežu toksikacije.
Budite oprezni sa alatima (raznim pomagačima, agencijama, aplikacijama…) koji obećavaju da će obaviti posao umesto vas. Iako možda mislite da na ovaj način rešavate problem, vaše osnovne navike će verovatno ostati nepromenjene.
Tražite solidarnost, a ne proizvode, kao i meštani pomenutog Vadgaona. Pokušajte da uskladite svoju nepovezanost odnosno oflajn status sa nepovezanošću drugih ljudi. Manje je verovatno da ćete se uhvatiti mobilnog telefona ako vidite da ukućani ili cimeri rade nešto drugo – što ne uključuje primenu mobilnog.
Probajte da osetite da vam je dosadno i koristite to vreme za nešto kreativnije ili odmor, umesto što ćete uzeti telefon u ruke. Kao što je filozof Martin Hajdeger primetio, duboka dosada je prostor gde refleksija postaje moguća. A to zaista može biti veoma korisno.
*Imena učesnika u istraživanju su promenjena zbog zaštite njihove privatnosti.
(RTS)