Kada žene postignu velike stvari, pogrešno se pretpostavljalo da „nisu žene te koje su činile te velike uspehe, već da su one muškarci u podsuknjama!“, napisala je filozofkinja Meri Astel 1705. godine. Čak je i kraljica Elizabeta Prva imala čuvenu izjavu da će vladati zemljom kao kralj, uprkos tome što ima telo „slabe žene“ – kao da vladavina mora biti isključivo muški put.
Iako su ove anegdote iz prošlosti, suptilne rodne predrasude o tome šta znači biti uspešan, moćan pojedinac i dalje opstaju. Jedna posebno značajna osobina koja se često rodno definiše na ovaj način je empatija. Žene su navodno prirodne empatičnije, dok se muškarci koji pokazuju više empatije obično smatraju slabićima.
Rodni stereotipi poput ovih imaju jasne posledice na to kako odgajamo svoju decu, kulturu na radnom mestu i liderstvo. Ali ono što je manje vidljivo jeste koliko rano ove predrasude počinju i činjenica da stereotipi pojačavaju naša očekivanja – namećući značajna ograničenja na to kako očekujemo da se drugi ponašaju.
Hormoni koji stoje iza empatije
Empatija podrazumeva i sposobnost razumevanja tuđih misli i osećanja, što nam omogućava da reagujemo na odgovarajući način. Takođe se može posmatrati u smislu kognitivne empatije – naše sposobnosti da prepoznamo emocije i zauzmemo drugačiji peristup – i afektivne ili emocionalne empatije, gde imamo emocionalnu reakciju na nečije misli i osećanja.
Naučnici koriste razne metode za empirijsko merenje empatije, uključujući upitnike i iskustvene zadatke. I odavno je utvrđeno da žene, u proseku, konstantno postižu bolje rezultate od muškaraca.
Sajmon Baron-Koen, klinički psiholog na Univerzitetu u Kembridžu, tvrdi da je to zato što je ženski mozak „pretežno programiran za empatiju“, što žene čini posebno pogodnim za uloge brige, dok je muški mozak „pretežno programiran za razumevanje i izgradnju sistema“.
Iako društveni faktori jasno utiču na empatiju, kaže Baron-Koen, njegov rad sugeriše da izloženost hormonima u materici igra ulogu u društvenom razvoju.
Njegova studija iz 2006. godine sprovedena na preko 200 dece uzrasta od šest do devet godina otkrila je da su nivoi testosterona u amnionskoj tečnosti tokom trudnoće – koji su viši kod dečaka nego kod devojčica – direktno povezani sa rezultatima dece na kognitivnim testovima sistematizacije, definisanim kao sposobnost analize pravila ili obrazaca.
Zaista, izloženost testosteronu u materici bila je jači prediktor rezultata testova deteta nego sam pol.
Slična studija iz 2007. godine takođe je pokazala da je izloženost fetusa testosteronu obrnuto proporcionalna rezultatima testova empatije.
„Ono što je jasno jeste da je nešto poput empatije ili sistematizacije složena mešavina bioloških i društvenih faktora“, ističe Baron-Koen.
Da li je empatija u genima?
Mnogi drugi istraživači, poput neurologa dr Džine Ripon, smatraju ovu hormonsku teoriju problematičnom. „Ideja da su sve žene prirodno empatičnije deo je postojanosti takozvanog ‘mita o ženskom mozgu’“, smatra doktorka. Takođe moramo zapamtiti, kaže dr Ripon, da su mozgovi male dece „izuzetno osetljivi na spoljašnje uticaje“.
U jednoj uticajnoj studiji koja je otkrila rodne razlike u zadacima empatije, razlike nisu bile velike: žene su bile empatičnije u 36 od 57 proučavanih zemalja, ali u 21 zemlji rezultati su bili veoma slični, a autori su izjavili da „ne mogu da utvrde uzročnost“.
I mada žene postižu nešto više rezultate od proseka u studijama empatije, raspon varijacija unutar polova je mnogo veći nego između njih. „Ako pogledate raspon rezultata empatije unutar muške i ženske populacije, on je ogroman“, napominje dr Ripon.
Često se kaže da devojčice i žene bolje prepoznaju emocije na licima drugih, što je važna veština potrebna za empatiju, ali rezultati su pomešani, a nedavna istraživanja ukazuje da se ova sklonost ne stiče rođenjem.
Meta-analiza objavljena 2025. godine ispitala je 31 studiju sa 40 odvojenih eksperimenata o tome kako su devojčice i dečaci stari mesec dana posmatrali lica drugih, da li su plakali kada su drugi plakali i koliko su obraćali pažnju na one koji ih okružuju. U svim ovim merenjima, bez obzira na pol, bebe se nisu razlikovale u svojoj društvenoj svesti i oštrini u razumevanju emocija drugih.
Velika genetska studija empatije iz 2018. godine, u kojoj je učestvovalo preko 46.000 učesnika koji su popunili upitnik i poslali uzorke DNK, ukazivala je da geni igraju ulogu u tome koliko je osoba empatična. Ali nijedan od ovih gena nije povezan sa polom osobe.
Varun Vorijer, vanredni profesor neurorazvojnih istraživanja na Univerzitetu u Kembridžu i autor studije, objasnio je tada da „pošto je samo desetina varijacija u stepenu empatije između pojedinaca posledica genetike, podjednako je važno razumeti i negenetske faktore“. To znači da okruženje u kojem neko odrasta i živi mora igrati ulogu.
Socijalizacija empatije
Žene su sklonije da pokazuju empatične osobine, ne zato što su im urođene, tvrde mnogi naučnici, već zato što se devojčice i žene socijalizuju da deluju na osnovu svojih emocija i daju prioritet potrebama drugih od malih nogu.
Devojčicama se takođe često daju igračke koje naglašavaju nežnije, negovanije veštine, dok se dečaci podstiču da se igraju igračkama poput oružja, alata i automobilima.
„Malim devojčicama se govori da budu fine i da ne budu neljubazne i grube, tako da to postepeno postaje deo onoga što jesu“, kaže dr Ripon.
Mnoge studije su slično pokazale da moć iskrivljuje našu empatiju i sprečava ljude da je osete. U svojoj knjizi Hranioci porodice, autorka Melisa Hogenbum iznosi argument da, pošto su muškarci istorijski imali više moći od žena – i nastavljaju da to čine u biznisu i politici – oni su stoga uslovljeni da pokazuju manje empatije.
S druge strane, pokazalo se da su oni koji su finansijski nemoćni bolji u čitanju tuđih emocija.
Jedna studija je, na primer, otkrila da su pojedinci koji subjektivno sebe doživljavaju kao osobe sa „nižim rangom, nižim prihodima i pripadnicima kulturnih grupa povezanih sa nižom klasom“ bolji u čitanju emocija drugih.
Empatija je promenljiva osobina
Ključno je da se empatija može naučiti, prema rečima Natana Šprenga, neurologa sa Univerziteta Mekgil u Montrealu.
„Kada shvatimo ovu ideju o nizu emocionalnih iskustava, možemo se fokusirati na nju i saznati koje su emocije drugih ljudi i poboljšati našu empatiju“, rekao je Špreng u podkastu Dokumentarna knjiga na Bi-Bi-Siju. „To nije statično, to je dinamična stvar tokom životnog veka.“
Neurološka studija iz 2023. godine jasno pokazuje da i ženski i muški moždani talasi reaguju na gotovo isti način kada im se prikažu slike bolnih ili neutralnih izraza lica. Ali u delu eksperimenta gde su učesnici popunjavali upitnike o empatiji ocenjujući koliko su empatije osećali, muškarci su u proseku postigli niže rezultate od žena. To jest, osim ako im nije unapred rečeno da će se više vrednovati bolji rezultat.
U grupi muškaraca koji su bili pripremljeni informacijama koje sugerišu da su muškarci takođe prirodno „dobri u deljenju i brizi o osećanjima drugih“, rodne razlike u tome koliko su empatični su nestale.
Ovi nalazi ne samo da ukazuju na to da je eksperimente sa samoprocenom empatije teško odvojiti od mnoštva ličnih i društvenih predrasuda, već i dodatno potkrepljuju hipotezu da očekivanja i motivacija osobe igraju glavnu ulogu u njihovoj empatiji.
Žene „nastoje da se pokažu empatičnijim kada znaju da se njihov nivo empatije procenjuje“, napominje dr Ripon o eksperimentima poput ovih. „To je društveno prihvatljiva osobina, pa žele da postignu visoke rezultate.“
Jedna studija je otkrila da su žene nadmašile muškarce samo u zadatku koji se od njih tražio da tačno zaključe o tuđim osećanjima kada su prvi put zamoljeni da razmisle o tome kako se osećaju. Ako nisu podstaknute na ovaj način, nije primećena razlika između polova.
Kada su istraživači ponudili učesnicima novac da tačno zaključe o tuđim osećanjima, empatička tačnost se poboljšala za oba pola. Učesnici su lako naučili da budu empatični jer je postojala nagrada za to.
Sara Hodžis, psiholog na Univerzitetu u Oregonu i koautorka ove studije, smatra da žene mogu pokazati poboljšanu empatijsku tačnost ne zbog urođene sposobnosti, već zato što su više motivisane društvenim očekivanjima da to čine.
Umesto da empatiju posmatramo kao fiksnu osobinu, trebalo bi da je posmatramo kao proces koji se oslanja na više izvora informacija, uključujući govor tela, govor, stereotipe, lična iskustva i prošle interakcije, prema Hodžisovoj.
„Kada su ljudi više motivisani da znaju šta neko misli ili oseća, oni regrutuju više izvora za konstruisanje toga“, kaže Hodžis.
Negativne posledice empatije
Ono o čemu se manje govori, napominje Hodžisova, jeste da empatija nije samo veština koja nas motiviše na dobro – ona se može koristiti i za manipulaciju drugima ili eksploataciju ljudi. „Na primer, u pregovorima, ako znate krajnji cilj druge osobe, bolji ste pregovarač.“
Ali na kraju krajeva, posledice očekivanja vezanih za empatiju i slično mogu doprineti nejednakosti u društvu i imati strašne posledice i za žene i za muškarce.
Žene se smatraju manje sklonim liderskom potencijalu od muškaraca jer očekujemo da lidere vidimo kao one koji moraju biti dominantni i asertivni, osobine koje se obično povezuju sa muškošću.
Ali kada je u pitanju usamljenost, žene će pre potražiti podršku od svoje društvene mreže nego muškarci. Socijalna izolacija je, naprotiv, poznati faktor rizika za pokušaj samoubistva, čija je stopa mnogo veća među muškarcima.
Očekivanja se menjaju uprkos postojanja stereotipa
Srećom, narativ o važnosti emocionalnih veština među muškarcima i ženama se polako menja, uključujući važnost empatije i obaveze brige o drugima, prema rečima Nila Hanlona, sociologa sa Tehnološkog univerziteta u Dablinu u Irskoj.
„Uopšteno govoreći, muškarci i dečaci su socijalizovani da ne vide brigu na način na koji je vide žene i devojčice, da to nije deo života muškarca. Oni zamišljaju sebe kao očeve, ali ne očekuju da će biti u primarnoj poziciji brige“, objašnjava prof. Hanlon.
Ali društvo se već menja kako bi otvorilo put većem broju muškaraca da preuzmu odgovornosti brige i budu empatičniji. Muškarci danas provode više vremena sa decom nego u prošlosti i navode da žele da provode više vremena sa svojom porodicom (iako žene i dalje obavljaju najveći deo fleksibilnog rada i brige o deci).
Rad koji se obavlja na preoblikovanju muškaraca kao brižnijih i empatičnijih otvoriće vrata novoj vrsti muškosti koja bi mogla pomoći u sprečavanju usamljenosti, kaže Hanlon – onoj koja naglašava međuzavisnost i empatiju, a ne autonomne, na moć usmerene pojedince.
„Postoji mnogo istraživanja koja pokazuju da je ovo mnogo bolje. Za muškarce, žene i decu“, ističe prof. Hanlon.
(RTS)