„Pošto smo navikli na medije u boji, mislimo da su snovi slični gledanju filma ili nečega na Jutjubu. Ti sadržaji su u boji, pa pretpostavljamo da su i snovi takvi“, rekao je Erik Švicgebel, profesor filozofije na Univerzitetu Kalifornije u Riversajdu za Lajv sajens.
Ali to nije uvek bilo tako. Do 60-ih godina, istraživači su smatrali da ljudi uglavnom sanjaju crno-belo, a ankete su podržavale tu pretpostavku. U jednoj manjoj studiji iz 1942. godine, sprovedenoj na 277 studenata, čak 70,7 odsto ispitanika je izjavilo da retko ili nikada ne vidi boje u snovima. Skoro 60 godina kasnije, Švicgebel je postavio ista pitanja grupi od 124 studenta i rezultati su se drastično promenili. U novijem istraživanju, manje od 20 odsto studenata je reklo da retko ili nikada ne sanja u boji.
Slične rezultate dale su i novije studije. Istraživači su uočili zanimljiv obrazac – ljudi rođeni pre pojave televizije i filmova u boji mnogo češće su izveštavali da sanjaju monohromatske (crno-bele) snove od onih rođenih kasnije. To ukazuje da način na koji tumačimo svoje snove zavisi i od vrsta medija koje konzumiramo.
Naravno, zabava nije jedini faktor. Mnogo toga što pamtimo iz svojih noćnih snova zavisi od tačnosti sećanja i od toga koji nam se detalji najviše urežu u svest.
„Snovi su definisani kao subjektivna iskustva tokom sna, a jedini način da im pristupimo jeste ako ih osoba zapamti nakon buđenja. Glavno pitanje je: Koliko ste zapravo dobri u prisećanju?“, rekao je Mihail Šredl, direktor laboratorije za proučavanje sna u Centralnom institutu za mentalno zdravlje u Nemačkoj.
Kao i u budnom stanju, boje predmeta mogu lako biti zaboravljene ako su očekivane. Na primer, žuta banana u snu verovatno neće ostaviti poseban utisak.
„Ne razmišljate o tome, i teško je zapamtiti. Ali ako se u snu pojavi neonsko ružičasta banana, to bi verovatno ostalo u sećanju“, rekao je Šredl.
Pored toga, ako određena boja ima lično značenje za osobu, veća je verovatnoća da će je zapamtiti.
„Ako boja ima specifično značenje za osobu u njenom svakodnevnom životu, onda ta boja može ukazivati na nešto. Nije stvar u samoj boji, već u tome kako ona utiče na osobu“, dodao je Šredl.
Međutim, Švicgebel smatra da je pitanje da li sanjamo u boji ili crno-belo možda pogrešno postavljeno. Kada zamišljamo scenu u kojoj boje nisu važne, mentalna slika ne mora biti ni crno-bela ni u boji. Može biti zamagljena i neodređena.
Moguće je i da ono čega se sećamo ujutru nije potpuno isto kao slika koju smo imali dok smo sanjali, već da je više oblikovano pretpostavkama nego stvarnim sećanjem.
Snovi, kako kaže, možda nisu toliko vizuelni i filmski kao što mislimo. Umesto toga, moguće je da naša medijska kultura oblikuje način na koji ih pamtimo.
„Mnogi ljudi ne mogu da pojme šta bi značilo da iskustvo sna nije ni u boji ni crno-belo“, zaključio je on.
(RTS)