Istraživači trenutno raspravljaju o tome da li problematična ponašanja treba svrstati u zavisnosti u narednom izdanju „biblije“ psihijatrije – Dijagnostičkog i statističkog priručnika za mentalne poremećaje (DSM-5) Američkog psihijatrijskog udruženja.
U postojećoj verziji, poremećaj kockanja je klasifikovan kao bihevioralna zavisnost, dok su sve ostale navedene zavisnosti povezane sa supstancama poput alkohola, duvana, stimulansa, marihuane i opioida.
Međutim, nedavna studija sugeriše da bi i kompulzivna kupovina mogla da se smatra bihejvioralnom zavisnošću. To otvara pitanje da li bi i druga kompulzivna ponašanja, poput prekomernog igranja ili neprekidnog korišćenja društvenih mreža, takođe mogla da se smatraju zavisnostima.
Zavisnost od kupovine?
U novoj studiji, istraživači su uporedili tri tipa kupaca u grupi od 241 odrasle osobe iz Nemačke – one sa patološkom željom za kupovinom, nazvane „kompulzivni kupci“, „rizične“ ili impulsivne kupce, čije ponašanje zavisi od spoljašnjih faktora poput reklama ili životnih događaja i osobe koje kupuju planski i s namerom.
Studija, objavljena 16. februara u časopisu Comprehensive Psychiatry, pokazala je da su kompulzivni kupci postizali više rezultate na merama povezanim sa zavisničkim ponašanjem, uključujući psihički stres i korišćenje kupovine kao načina za emocionalno zadovoljstvo ili kompenzaciju.
Takođe su prijavljivali niže samopoštovanje i viši nivo anksioznosti i depresije u poređenju sa ostalim kupcima. Pored toga, pokazali su veću impulsivnost i slabije rezultate na zadacima koji mere samokontrolu.
Zajedno, ovi nalazi ukazuju da kompulzivna kupovina nije samo loša navika i da bi trebalo da se klasifikuje kao bihevioralna zavisnost, tvrde autori studije. Međutim, za takav zaključak potrebno je jasna definicija.
Šta je zapravo zavisnost
Ne može se svaka intenzivna navika smatrati zavisnošću.
Dr Nejtan Kerol, sertifikovani psihijatar i autor knjige Internet Gaming Disorder: A Clinical Strategy Guide for Providers, Parents and Players, kaže da se zavisnost definiše prema tome koliko remeti život osobe.
„Kada neko ponašanje postane toliko sveobuhvatno i opsesivno da dovodi do funkcionalnog oštećenja u više oblasti – društvenoj, profesionalnoj, obrazovnoj – tada govorimo o zavisnosti“, rekao je Kerol za Lajv sajens.
Mark Grifits, istraživač bihevioralnih zavisnosti sa Univerziteta Notingem Trent u Velikoj Britaniji, proučavao je širok spektar kompulzivnih ponašanja, uključujući kockanje, video-igre, korišćenje interneta, vežbanje, rad, kao i upotrebu društvenih mreža i pametnih telefona. Istraživao je i preterano sunčanje, maratonsko gledanje televizije, opsesiju plesom, pa čak i opsesivno gledanje video-snimaka hrane, poznato kao „makbeng“.
Tokom četiri decenije istraživanja, Grifits je identifikovao šest ključnih kriterijuma koji pomažu u definisanju zavisnosti, a koji važe i za zavisnosti od supstanci i za bihevioralne zavisnosti:
– Dominacija (salience): Ponašanje postaje najvažnija aktivnost u životu osobe.
– Promena raspoloženja: Osoba koristi ponašanje da bi promenila kako se oseća.
– Tolerancija: Potrebne su sve veće količine aktivnosti da bi se postigao isti efekat.
– Apstinencija: Prekid ponašanja izaziva negativne psihičke ili fizičke simptome.
– Konflikt: Ponašanje narušava odnose, posao ili obrazovanje.
– Relaps: Osoba se iznova vraća ponašanju nakon pokušaja da prestane.
Grifits naglašava da osoba mora ispuniti svih šest kriterijuma da bi se ponašanje smatralo zavisnošću. Prema tim kriterijumima, vrlo mali broj ljudi bi se mogao klasifikovati kao zaista zavistan od kupovine ili igranja video-igara.
Češće se dešava da ljudi ispunjavaju nekoliko kriterijuma, ali ne sve, u kom slučaju je prikladnije govoriti o „problematičnom“ ponašanju nego o pravoj zavisnosti.
Rizici i koristi klasifikacije ponašanja kao zavisnosti
Proširenje liste priznatih bihevioralnih zavisnosti nosi i potencijalne rizike i koristi.
Jedna od briga je mogućnost patologizacije normalnog ponašanja. Ljudi koji provode mnogo sati vežbajući, igrajući društvene igre ili video-igre mogli bi biti označeni kao zavisnici, iako su zapravo samo posvećeni svom hobiju, kaže Kerol.
Ako su dijagnostički kriterijumi za zavisnost od igranja previše strogi, postoji rizik da se profesionalni igrači pogrešno svrstaju u zavisnike, što može narušiti kredibilitet dijagnoze.
S druge strane, klasifikovanje većeg broja ponašanja kao zavisnosti omogućava kliničarima koristan okvir za razlikovanje normalnog i patološkog ponašanja.
Ovi kriterijumi takođe mogu pomoći ljudima da prepoznaju problem koji često sami ne uočavaju. „Priroda zavisnosti je takva da mnogi ljudi uopšte ne vide problem kod sebe dok traje“, ističe Kerol.
Prepoznavanje zavisnosti je prvi korak ka lečenju, koje često uključuje rešavanje osnovnih stanja poput anksioznosti ili depresije.
(RTS)