Istoričarka i autorka knjige Aleksandra Vuletić u svom gostovanju objasnila je kako je nastala knjiga i šta ju je inspirisalo da piše o braku u Srbiji. „Moja interesovanja oduvek su bila vezana za društvenu istoriju. U arhivima sam pronašla prilično veliki broj dokumenata koji, čini mi se, bacaju nešto drugačije svetlo na sliku braka u prošlosti od one koju obično imamo. Tako je počelo istraživanje o ovoj temi, koje je rezultiralo brojnim radovima, između ostalog i ovom knjigom“, rekla je autorka.
Dodaje da je u 19. veku granica za udaju devojaka bila 14 godina, dok je za momke iznosila 17 godina, ali je bilo zahteva da ta granica bude i niža. To se i tada smatralo veoma ranim.
Zbog čega su tražili i ranije da stupe u brak?
„Granica za žene je nešto kasnije pomerena na 15 godina, ali je važno reći da su te granice bile slične i u drugim evropskim zemljama. Dakle, Srbija nije bila izuzetak. Jednostavno, tada je život bio ubrzan. Životni ciklus bio je brži – ljudi su se ranije venčavali, ranije dobijali decu i ranije umirali nego danas. Brak je, naročito na selu, imao veliki značaj za opstanak i egzistenciju“, istakla je istoričarka.
Navodi da su žene bile veoma važne kao radna snaga u domaćinstvu. Mnoge seoske porodice koje bi ostale bez nekog člana, odnosno koje su imale mali broj radnih ruku, težile su da što pre ožene svoje maloletne sinove, pa su državne vlasti bile zatrpane molbama da im se to dozvoli, jer je opstanak porodice bio u pitanju.
Crkva je vodila računa da se te granice poštuju
„O tim granicama kada deca stupaju u brak – crkva je vodila računa da u brak ne stupaju deca koja još nisu sazrela, ali se istovremeno vodilo računa i o ekonomskim, odnosno egzistencijalnim razlozima“, rekla je istoričarka.
Mnogi običaji u ruralnim sredinama zadržali su se do danas. U jednom trenutku zakon je zabranio otmicu dece i beg žena.
Ko je bežao, a ko je krao mlade?
„Otmica devojaka bila je veoma raširena u 18. veku. Početkom 19. veka, od ustaničkog perioda, država pokušava da ovaj običaj suzbije kao nehrišćanski i necivilizovan. Otmica je, međutim, bila značajna i iz ekonomskih razloga. Mnogi muškarci u to vreme teško su mogli da se ožene na selu. Na primer, Vuk Karadžić u Srpskom rječniku, pod odrednicom ‘ženidba’, navodi da se donedavno u Srbiji toliko mnogo iskalo za devojke da se siromašan čovek nije mogao oženiti. Jednostavno, mnogi roditelji devojaka tražili su nadoknadu za gubitak jednog para radnih ruku“, naglasila je autorka.
Ona navodi da mnogi mladići nisu bili u mogućnosti da redovnim putem dođu do žene, pa su pribegavali otmici. S druge strane, čim su uspostavljene prve nacionalne, odnosno ustaničke vlasti, ovaj običaj je zabranjen.
Zanimljivo je da je Karađorđe tokom Prvog srpskog ustanka u nekoliko svojih uredbi zabranjivao otmicu, iako se on sam, još kao hajdučki harambaša, dakle pre ustanka, oženio otmicom, kao i da je na isti način ženio mnoge članove svoje hajdučke družine. U novim društvenim okolnostima, međutim, ponašao se drugačije i nastojao da ovaj običaj iskoreni.
„Dogovoreni beg dešavao se iz različitih razloga. Kada, na primer, roditelji devojke nisu dozvoljavali udaju za izabranog momka, ona bi kradom odlazila u njegov dom i na taj način bi se na kraju venčali. Takođe, pošto su svadbe, kao i danas, pratile brojne običaje koji su iziskivali značajna finansijska sredstva, porodice su se često dogovarale da mlada, u dogovoru sa mladoženjom, pobegne, kako bi se venčali bez velike svadbe i izbegli visoke troškove“, rekla je Aleksandra Vuletić.
Kako smo toliko napredovali u relativno kratkom roku istorijski gledano?
Tako smo od početka 19. veka došli do današnjeg vremena, kada se brak delimično promenio i kada ga posmatramo na drugačiji način. I država, i crkva, i društvo vršili su mnogo veći pritisak na pojedinca nego danas“, zaključila je Aleksandra Vuletić, istoričarka i autor knjige Brak u modernoj Srbiji.
(RTS)