Horor, smešten na američki jug početkom tridesetih godina prošlog veka, prati braću blizance koji se vraćaju u svoj rodni grad u nadi da će započeti novi život otvaranjem mesta za afroameričku zajednicu. Suočeni su sa pritiscima u doba zakonske rasne segregacije. U večeri otvaranja ispostavilo se da su braća i njihova zajednica na meti vampira. Priča o čudovištima ujedno osvetljava društveno i rasno nasilje tog perioda, sugerišući da natprirodni užas odražava vrlo stvarne istorijske strahove.
Upravo to vampir već godinama radi: ova figura otelovljava brige određenog društva, a ta uloga je ključna za razumevanje zašto vampir ima besmrtno mesto u pop-kulturi.
Popularna folklorna figura
Likovi nalik vampirima odavno postoje u mitu, folkloru i religiji. Između ostalog, postojale su priče o demonima koji piju krv u Mesopotamiji. U starogrčkoj i rimskoj mitologiji, „striks“ je bila zloslutna ptica povezana s ispijanjem krvi. Hinduistička mitologija opisivala je „vetalu“ kao duha koji nastanjuje leševe.
Kasnije se vampiri pojavljuju u slovenskom i balkanskom folkloru, noseći neke od osobina koje danas povezujemo s krvoločnim čudovištem: oživljene leševe protiv kojih su efikasan glogov kolac, sunčeva svetlost i, naravno, beli luk.
Prvi vampir koji se pojavio u engleskoj književnosti bio je u kratkoj priči Džona Polidorija iz 1819. godine, The Vampyre, oličen u aristokratskom lordu Rutvenu. Nakon toga usledio je najpoznatiji vampir u književnosti – kroz roman Brema Stokera iz 1897. godine, Drakula, koji je učvrstio mesto vampira kao pravog čudovišta gotičke epohe.
Vampiri osvajaju veliko platno
Vampirska pomama dostigla je nove razmere s pojavom filma. Snimljene su stotine filmova o krvoločnom grofu, što ga, prema nekim izvorima, čini najčešće prikazivanim književnim likom na filmu posle Šerloka Holmsa.
Razlozi za to su mnogobrojni – od naše opsesije postizanjem nemogućeg, besmrtnošću, do nečega možda još uznemirujućeg: „Vampiri opstaju zato što su čudovišta koja najviše liče na nas. Oni se ponašaju kao mi – pohlepni su i destruktivni“, kaže Sorha Ni Lajn, profesorka filmskih studija na Univerzitetu Mančester Metropolitan, koja se opsežno bavila vampirima u filmu i književnosti.
„Iako otprilike znamo kako izgledaju, oni se stalno menjaju, u zavisnosti od priče kojoj služe i ponekad od nacionalnog raspoloženja u trenutku kada film izlazi“, rekla je profesorka za DW.
Film Vernera Hercoga Nosferatu iz 1979. godine primer je ostvarenja koje promišlja nacionalno raspoloženje tadašnje Nemačke, ističe ova naučnica. Hercogov film – u kojem se pojavljuje vampir koji se nastanjuje u selu kako bi kupio nekretnine – predstavlja refleksiju posleratnog perioda i užasa Holokausta u Nemačkoj.
Vampiri preuzimaju SAD
U današnjem kontekstu političkih i društvenih potresa u Sjedinjenim Državama, nije teško razumeti zašto ova stvorenja trenutno nailaze na snažan odjek – a to nije jedini period u istoriji. Sedamdesete godine, kaže Ni Lajn, bile su „decenija snažno obeležena Drakulom – ona u kojoj imamo najviše zgusnutih verzija Drakule – Drakula na pozornici, Drakula i mnogi filmovi o Drakuli“.
To je ujedno bila i decenija ekstremnih društvenih previranja. Sjedinjene Države su potresali afera Votergejt i ustavne krize, dok su u Evropi jačale nacionalističke partije. U isto vreme, vampiri su bili gotovo svuda u pop-kulturi, a njihovi likovi su se menjali kako bi odražavali duh vremena.
Početkom sedamdesetih, ističe naučnica, Drakulu je obično tumačio stariji muškarac, „predstavljajući taj stariji poredak – starije poslovne i moćne ljude; stariji način gledanja na svet“, kao u filmovima poput Dracula A.D. 1972 (sa Kristoferom Lijem).
Do kraja decenije pojavljuje se mlađi, seksipilniji Drakula, kao u romanu En Rajs iz 1976. godine Intervju sa vampirom. Lik vampira potom postaje izrazito seksualizovan u filmskoj adaptaciji romana, sa Tomom Kruzom u glavnoj ulozi, kao i u seriji True Blood, na primer.
Introspektivni vampir
Trend vampira kao zavodljive figure – ali i one koja je manjkava, introspektivna i čak nastoji da sakrije svoj pravi identitet od spoljašnjeg sveta – postaje sve izraženiji u posthladnoratovskom periodu. „Vampiri su imali tendenciju da se okrenu ka unutrašnjosti i da posmatraju svoje društvo, svoju grupu – gotovo kao u nacionalnom kontekstu preispitivanja toga ko smo i kuda idemo“, ističe Ni Lajn.
Priče o vampirima pružaju nam način da se dotaknemo pitanja odnosa moći i nejednakosti, dajući priliku da se o tim temama govori kroz jezik simbolike i fantazije, dodaje ona.
„Mislim da ponekad ne možemo stvarima da pristupimo direktno; moramo biti pomalo zaobilazni kako bismo uopšte mogli da govorimo o ozbiljnim stvarima koje se dešavaju u našem svetu, jer su inače preteške. Vampiri nam pružaju tu divnu priliku da sve to razložimo i razumemo.“
(RTS)