Nakon eksplozije na ostrvu Runit, u okviru Maršalskih Ostrva, vojska je krater zatrpala kontaminiranim zemljištem i otpadom, stvarajući „grobnicu“ nuklearnog otpada koja je danas poznata kao kupola Runit.
Gotovo 50 godina nakon izgradnje kupole, stručnjaci su zabrinuti jer pukotine u betonskom poklopcu ovog radioaktivnog odlagališta ukazuju na to koliko je lokacija ranjiva na porast nivoa mora koji ugrožava obale ovog uskog ostrva.
Kupola široka 115 metara, izgrađena između 1977. i 1980. u okviru vojnih napora za sanaciju, nalazi se iznad više od 120.000 tona materijala kontaminiranog američkim nuklearnim testiranjima širom atola Enevetak, uključujući i smrtonosne količine plutonijuma.
Kupola je zamišljena kao privremeno rešenje za zadržavanje materijala koji je ostao nakon nuklearnih testova, od kojih su neki bili i do 1.000 puta jači od eksplozija u Hirošimi i Nagasakiju.
Međutim, od njene izgradnje, podzemne vode su prodrle u krater koji nema zaštitnu podlogu, a ispod se nalazi sloj poroznog koralnog sedimenta. Za sada je to glavni izvor curenja, ali postoji zabrinutost da delovi kupole koji bi trebalo da budu iznad nivoa mora neće još dugo ostati iznad vode.
Godine 2020, nakon opsežnog izveštaja lista Los Anđeles tajms, stručnjak za radioaktivnost u moru Ken Bjuseler iz Instituta “Woods Hole” istakao je da su curenja radioaktivnosti iz kupole Runit za sada „relativno mala“.
„Sve dok plutonijum ostaje ispod kupole, neće predstavljati veliki novi izvor radijacije za Tihi okean. Ali mnogo toga zavisi od budućeg porasta nivoa mora i od toga kako oluje i sezonske plime utiču na kretanje vode u i iz kupole. Za sada je to mali izvor, ali moramo ga redovnije pratiti kako bismo razumeli šta se dešava i obezbedili podatke direktno zajednicama koje su pogođene“, rekao je Bjuseler novinaru Evanu Lubofskom iz Los Anđeles tajms.
Hemičarka sa Univerziteta Kolumbija, Ivana Nikolić-Hjuz, učestvuje u dugogodišnjim istraživanjima trajne kontaminacije Maršalskih Ostrva nakon nuklearnih testiranja, i nedavno je za Ej-Bi-Si rekla da je lično videla pukotine na kupoli dok je 2018. uzimala uzorke zemljišta na ostrvu.
U svojim istraživanjima, Nikolić-Hjuz je utvrdila povišene nivoe radijacije i značajne količine pet radionuklida u uzorcima zemljišta van kupole.
To bi mogao biti dokaz da „nuklearna grobnica“ curi, ali može biti i posledica haotičnih napora sanacije, tokom kojih je velika količina otpada odlagana i u lagunu.
U svakom slučaju, prisustvo plutonijuma-239, komponente nuklearnog oružja koja ostaje opasna više od 24.000 godina, izaziva ozbiljnu zabrinutost zbog njegove osetljivosti na porast nivoa mora i klimatske promene.
„S obzirom na to da nivo mora raste i da postoje naznake da oluje postaju jače, brinemo da bi integritet kupole mogao biti ugrožen. Runit je udaljen oko 30 kilometara od mesta gde ljudi žive, a oni koriste lagunu, tako da bi posledice mogle biti razorne“, rekla je Nikolić-Hjuz.
Godine 2024, Nacionalna laboratorija Pacifičkog severozapada američkog Ministarstva energetike sprovela je istraživanje o potencijalnim uticajima klimatskih promena na lokaciju kupole Runit i zaključila da će olujni talasi i postepeni porast nivoa mora biti glavni faktor u širenju radionuklida kroz atol.
Veći deo ostrva Runit nalazi se na svega oko dva metra nadmorske visine.
Posmatrano odozgo, lako je zamisliti kakav bi uticaj imao porast nivoa mora od samo jednog metra na atol i raspadajuću nuklearnu kupolu, a upravo toliki porast naučnici predviđaju za Maršalska Ostrva do 2100. godine.
Nikolić-Hjuz i njen kolega Hart Rapaport ranije su pozvali SAD da preuzmu odgovornost za adekvatno čišćenje nuklearnog otpada na ostrvima, kao deo obezbeđivanja bezbedne budućnosti za stanovnike Maršalskih Ostrva.
Kako je još 2024. godine izjavila specijalna izvestiteljka Ujedinjenih nacija Paula Gavirija Betankur: „Nasleđe nuklearnih testiranja i vojnog oduzimanja zemljišta od strane strane sile raselilo je stotine stanovnika Maršalskih Ostrva tokom generacija, dok negativni efekti klimatskih promena prete da raseli još hiljade.“
(RTS)