Te 1926. godine kada je kraljica krimi-romana Agata Kristi misteriozno nestala, spekulisalo se čak da je njeno skrivanje bila kazna i za javnost, koja ju je napadala zbog Rodžera Akrojda.
Odmah po objavljivanju romana Ubistvo Rodžera Akrojda, tada već slavna spisateljica izbačena je iz Kluba autora detektivske književnosti.
Podigla se čitava bura, jer je narušila elementarne zakone žanra, časnu igru koja mora da postoji između autora i čitaoca: da čitalac u svakom trenutku mora da ima tragove o zločinu, koje će detektiv spojiti i, naravno, da on ima svog pratioca koji je uvek na nivou prosečnog čitaoca.
„Agata Kristi je ovim romanom sve to odbacila i dovela upitanje. Naime, pripovedač je tu zapravo i pratilac Herkula Poaroa, ali i ubica što je bilo nezamislivo. To znači da pripovedač kazuje jedno, a zapravo prikazuje sasvim drugo“, objašnjava profesor doktor Dejan Milutinović, autor knjige Poetika detektivke.
Način pripovedanja iz temelja promenjen
Kroz kobne događaje ove priče nije vodič Poaro već mu pomaže lokalni lekar Šepard, kroz čiju perspektivu i manipuliše Agata Kristi. Šepard je taj nepouzdani pripovedač. Ne laže već selektivno izostavlja podatke. Zapravo, Agata Kristi koristi upravo ličnosti, poput uglednog doktora da pokaže kako društveni identitet može biti savršeno pokriće za kriminalno ponašanje.
„Ono što je Agata Kristi pokrenula ovim romanom je jako značajno. Poklanjanje pažnje pripovedanju biće značajno i u hard-boiled školi jer su oni promenili diskurs ili način na koji se pripoveda usaglašavajući ga sa korumpiranim svetom o kome su pričali. Dakle, zločin više nije bio bitan niti misterija, niti zagonetka oko njega već je bio samo način, sredstvo da se prikaže korupcija društva tridesetih godina u Americi i kasnije“, naglasio je profesor Milutinović.
Ubisto Rodžera Akrojda je prva priča Agate Kristi adaptirana u dramu, premijerno izvedena na Vest Endu još 1928. godine. Sve ostalo je istorija, a tačna je samo tvrdnja jedne prijateljice Agate Kristi: „Posao čitaoca je da sumnja u svakog“.
(RTS)