Kabinet predsednika najmoćnije države sveta objavio je na društvenoj mreži Iks veštački generisanu sliku sa pingvinom.
Korak po korak noseći američku zastavu zajedno su se uputili ka zastavi Grenlanda koja se vidi u daljini.
Jasna poruka koja kroz popularni fenomen ukazuje da je ova velika santa leda cilj od kojeg Sjedinjene Države neće lako odustati.
Neki su pogrešno protumačili da se radi o pingvinu na Severnom polu, gde ih nema, te nisu shvatili da iza svega stoji simbolika.
Nedugo potom, pojavio se i snimak na kojem državni sekretar Robert Kenedi u sličnom tonu naciji „pokazuje smer potrebnog kretanja“.
„Mejnstrim nas je učinio bolesnima, izaberite zdraviji put“, poruka je Roberta F. Kenedija.
Nije prvi put da Bela kuća za svoju promociju koristi popularne kulturološke reference, ali zašto?
Verovatno vam je u poslednjih nekoliko dana na društvenim mrežama iskočio snimak pingvina koji se izdvaja iz kolonije i ide sam ka planinama a završava se pitanjem – ali zašto?
Sigurno znate nekog ko je lajkovao, komentarisao ili podelio kratak isečak dokumentarca snimljenog pre skoro dve decenije – ali zašto?
Video je postao metafora za životne izbore, individualizam, depresiju i bunt protiv sistema i društva – ali zašto?
Pravo prema planinama
Snimak koji je postao globalni fenomen potiče iz dokumentarnog filma Vernera Hercoga Encounters at the End of the World (2007), u kojem je zabeležen pingvin koji se, iz nepoznatog razloga, odvaja od svoje kolonije i kreće ka planinskom bespuću Antarktika – daleko od svojih, od mora, hrane i šanse za opstanak.
„Jedan od njih (pingvina) nam je zapao za oko – ovaj u sredini. On ne želi da ide ka mestu hranjenja na ivici leda, ali ne želi ni da se vrati u koloniju. Nedugo kasnije videli smo ga kako kreće prema planinama, od kojih su neke udaljene i 70 kilometara. Doktor Ejnli objašnjava da, čak i kada bismo ga vratili u koloniju, on bi odmah ponovo krenuo ka planinama… Ali zašto???“, glasi naracija.
Snimak se završava tim pitanjem i ostavlja publiku bez odgovora.
Ornitolog Dejvid Ejnli kratko je u dokumentarcu objasnio da uzrok ovakvog ponašanja može biti dezorijentacija i da ove ptice tako mogu da završe na mestima daleko od okeana ili kolonije.
Sve veća potreba za izolacijom usled gubitka društvene povezanosti
Psihološki, u kolektivnoj svesti, ovaj pingvin više nije životinja – već metafora. On postaje figura usamljenika, onoga ko napušta zajednicu i sigurnost. Za neke je simbol heroja koji „bira svoj put“, za druge tragičan lik koji ide ka sigurnoj propasti. U oba slučaja, pingvin postaje ogledalo čoveka.
Psiholog Stefan Marković smatra da je pojedinac sve češće podstaknut da bude samostalan.
„U oscilaciji od kolektivizma ka preteranoj individualnosti, čovek je u okviru narcističke kulture izložen gubitku društvene povezanosti. Podstaknut je da bude samostalan, ali i osetljiviji, ranjiviji u svom identitetu. Ovo deluje kao odgovor pojedinca na traume iz prošlosti ili okruženja, nudeći mu iluziju da je dovoljan samom sebi“, naglašava Marković.
Isečak aktivira jedan od najdubljih ljudskih strahova – strah od izolacije. Ali istovremeno budi i suprotnu težnju: želju za autentičnošću, za bekstvom iz šablona, za životom koji nije diktiran masom
U ovom hodu preko leda ljudi prepoznaju sopstvene krize – napuštanje posla, prekid odnosa, gubitak smisla, ali i hrabrost da se krene nepoznatim putem.
„U snimku koji je postao viralan postavlja se nekoliko pitanja. Šta smo zapravo videli? Šta je ovakav sadržaj probudio u svakome od nas? Koje delove sebe smo prepoznali? Da li smo videli iluziju samodovoljnosti – uverenje da nam drugi nisu potrebni i da možemo sami? Da li je ovaj snimak naše ogledalo? Na to treba obratiti pažnju“, dodaje on.
Često se, gotovo nesvesno, javlja i potreba da se tuđa bol objasni, opravda ili oseti. Tu počinje fenomen žrtvenog jarca.
„Možda smo prepoznali fenomen ‘žrtvenog jarca’ – pojavu staru koliko i samo čovečanstvo. Grupa, da bi se oslobodila bola, krivice ili zla, često direktno ili indirektno prebacuje teška osećanja na jednog nevinog pojedinca, koji je dovoljno različit, marginalizovan ili slab“, zaključuje Marković.
Sa takvom spoznajom, ne preostaje mu ništa drugo do izolacija iz društva, osećaj nelagode iz koje upravo može i da se rodi želja za buntom.
Mala doza dopamina i simbol otpora
Ni kulturološki, popularizacija snimka u ovom trenutku nije slučajna.
On se pojavljuje u trenutku globalne iscrpljenosti – posle pandemije, ekonomskih kriza, pojave novih ratova, klimatske neizvesnosti i sve veće socijalne otuđenosti.
Savremeni čovek sve češće oseća da ne pripada sistemu koji ga okružuje i ima potrebu da promeni sredinu. Pingvin koji ide ka planinama postaje savršen simbol tog stanja.
„Ne poznajem bolju životnu svrhu od iščezavanja u pokušaju da se napravi nešto veliko ili nemoguće“, reči su Fridriha Ničea.
Nekako očekivano snimak najviše dele muškarci. Od njih se tradicionalno očekuje da budu idu napred bez žalbe, bez podrške i bez priznanja, čak i kada je budućnost neizvesna.
U beznadežnom pohodu pingvina mnogi prepoznaju: sopstveni položaj u savremenom svetu, odgovornost za reči i dela, borbu sa depresijom, porodične probleme i usamljenost koja se nosi bez reči.
Razlog uspeha
Sam po sebi snimak nije nikakvo otkrovenje, radi se ipak o običnoj ptici koja odlazi od svog jata.
Uz pažljivo birane reči naratora, javlja se određeni vid empatije prema biću koje u očima gledaoca tada već postaje junak.
Kada se sadržaj završi pitanjem, mozak automatski počinje da traga za odgovorima i sam kreira scenarije.
Dodatak orgulja u pozadini unosi u isto vreme liturgijski i tragični element koji upotpunjuje sveobuhvatni doživljaj.
„Ali zašto?“
Zato što je društvu uvek potrebno nešto u čemu će pronaći razonodu i skrenuti pogled sa problema.
Zato što pingvin nema boju kože, nacionalnu pripadnost, političa i verska uverenja.
Zato što u sebi nosi: malo depresije, malo izolacije, malo bunta i malo potrebe za velikim ili nemogućim.
Zato što čak i pingvin na Antarktiku „zna“ da je na suprotnom polu Americi potreban Grenland za bezbednost.
Zato što je to obična ptica koja je uginula nekoliko desetina kilometara van svog jata – jer je izgubila osećaj za orijentaciju.
(RTS)