U poslednjih petnaestak godina u Republici Koreji širi se i s vremena na vreme žestoke rasprave izaziva neobični fenomen isključivanja male dece iz ugostiteljskih objekata – u toj dalekoistočnoj zemlji više nije neuobičajena praksa da vlasnici restorana i kafića zabrane ulaz deci ispod 12 ili 13 godina starosti, jer su suviše nemirna, bučna, pa i potencijalno opasna u smislu da mogu da prouzrokuju manje nezgode.
Da mala deca nemaju dovoljno strpljenja da duže miruju i da ne poznaju određene konvencije koje odrasli poštuju, naravno, istina je koja je važila i ranije. Ono što se u toj zemlji promenilo poslednjih godina je spremnost odraslih da trpe nestašluke mlađih naraštaja i, smatraju sociolozi, uopšte gledanje Korejaca na decu kao takvu – po njima, u toj državi, koja već duže poseduje najnižu stopu rađanja na svetu, od samo nešto više od 0,7 dece po ženi u reproduktivnom dobu, mališani su od prirodnog, željenog i dragocenog, pa čak po starim konfučijanskim porodičnim vrednostima obaveznog činioca u ljudskom bitisanju, postali samo jedan od više mogućih životnih izbora, pa čak i jedna vrsta luksuza.
Mnogi stariji građani dodali bi i da se promenio način odgoja dece – da se sada, kada je društvo materijalno bogatije nego pre i kada se u svakoj porodici (eventualno) rađa po jedno čeljade, deci mnogo više povlađuje i dopušta, zbog čega danas nisu toliko disciplinovana kao pre – otud je više jurnjave i dreke u javnim objektima.
Diskriminacija dece, diskriminacija roditelja
Svi južnokorejski novinari i naučnici slažu se da su koreni fenomena (mestimičnog) isključenja manje dece iz ugostiteljskih objekata poslovne, odnosno finansijske prirode. Naime, široko je poznat slučaj iz grada Pusan, gde je 2013. jedan restoran bio prisiljen da mušterijama isplati visoku odštetu od 41 miliona vona (28.800 dolara po sadašnjem kursu) zbog toga što se njihovo desetogodišnje dete dve godine ranije u njemu opeklo vrelom vodom nakon što je udarilo u konobaricu. Iako je ocenio da je deo odgovornosti za nezgodu na roditeljima, sud je doneo odluku da strogo kazni ugostitelja.
Bilo je i drugih, manjih slučajeva, poput onog u gradu Teguu, gde je 2008. gostima tradicionalnog restorana dodeljena odšteta od 11 miliona vona (7.700 dolara) jer je njihovo dvogodišnje dete pretrpelo opekotine sudarivši sa sa konobaricom koja je nosila roštilj.
U Južnoj Koreji puno je malih restorana domaće hrane koji preživljavaju na vrlo niskim maržama i usluge pružaju najsiromašnijim slojevima stanovništva, za koje su takvi novčani penali praktično pogubni – nokaut nakon kojeg nema ustajanja. Deo restorandžija zato je počeo da odbija mušterije s malom decom kako bi izbegao sudbinu restorana u Pusanu.
Međutim, vremenom je postalo jasno da se mnogi ugostitelji bojkotu mališana pridružuju stoga što smatraju da, zbog dečjeg plača, vriske i glasne igre, gube mušterije, naročito one koji boravak u kafićima žele da posvete radu na kompjuteru, čitanju novina i pisanju poruka. Ima i onih koji se pravdaju time da deca prosipaju hranu i piće ili se žale na to da roditelji u restoranu pred drugima menjaju deci pelene i slične druge pojave koje izazivaju gađenje kod posetilaca.
Kada se praksa zabrane ulaza maloj deci toliko proširila da su počeli da je primećuju novinari, u javnosti se rasplamsala vatrena debata. Ugostitelji su dužni da se potrude da osiguraju bezbednost posetilaca i vode računa o deci kada rade jer su oni ti koji su odrasli – glasio je argument kritičara, čiji je najubojitiji pucanj bila osuda da je tretiranje dece kao štetočina ne samo moralno nisko već i predstavlja diskriminaciju najmlađih, odnosno, kršenje prava dece. Oni tome dodaju i optužbu da se istovremeno vrši i izolacija i žigosanje roditelja, naročito majki, koji se i inače suočavaju sa mnoštvom izazova kao što su visoki troškovi odgoja dece, nedovoljno slobodnog vremena za porod zbog mnogo prekovremenog rada i drugo.
Posebno osetljiv je pomenuti problem ekstremno niske stope rađanja. Naime, dok je za održavanje populacije na istom nivou u narednoj generaciji potrebno da svaka žena za života rodi dva ili više deteta (prosečno 2,1 dete), u Republici Koreji natalitet je bukvalno tri puta niži od te vrednosti. Dakle, u trenutku kada bi društvo trebalo da čini sve u svojoj moći da olakša podizanje dece (i kada država troši ogromne svote novca za podsticanje nataliteta), ugostitelji dodatno otežavaju život roditeljima i čine da odgoj dece u uslovima kada su stanovanje i troškovi obrazovanja preskupi izgleda još složenije – to njihov greh čini još većim.
S druge strane međutim, ističu apologeti, jasno je da ugostitelji imaju pravo da vode svoje radnje onako kako žele, što uključuje i pravo da uslugu uskrate onima za koje smatraju da na naki način ugrožavaju njihov rad – oni koji se s njihovim odlukama ne slažu slobodni su da izaberu neki drugi objekat. Takođe, mnogi korisnici društvenih mreža u komentarima ističu da najveći deo odgovornosti za ponašanje dece, naravno, leži na roditeljima, pa ne treba kriviti konobare i drugo osoblje za neprijatnosti i nesreće koje u javnim prostorijama prouzrukuju klinci.
Nemala podrška
Danas, procenjuje se, uprkos osudama i kontroverzama, između pet i deset procenata južnokorejskih kafića ne dozvoljava ulazak deci mlađoj od 12 godina.
Intuitivno, čini se očiglednim da bi natpisi na vratima koji zabranjuju ulazak deci u mnogim građanima izazvali gnušanje i prouzrokovali kritike koje bi oštetile imidž ugostiteljske radnje koja ih je istakla, te tako ugrozili njeno poslovanje.
No, činjenica da su korejski ugostitelji uvereni da im u dobu društvenih mreža, kada se i dobar i loš glas vrlo brzo šire, takav postupak neće naneti veću materijalnu štetu sugeriše da postoji nemali broj građana kojima ne smeta njihov stav, odnosno, da postoji kritična masa ljudi koji se, bar prećutno, slažu s njihovom politikom.
I zaista, nekoliko istraživanja javnog mnenja u Južnoj Koreji posredno i neposredno ukazuju na to da većina ispitanika ugostiteljima koji su pragmatično isključili malu decu iz svojih prostorija to ne uzimaju za zlo. Recimo, ispitivanje sprovedeno 2017. u provinciji Gjongi pokazalo je da je čak 93 odsto ispitanika, stanovnika te administrativne jedinice, u nekom trenutku zasmetala buka koju prave deca u javnom prostoru – od toga 72 posto je izjavilo da im se neprijatna epizoda desila u restoranu ili kafiću.
Popularni portal koji omogućava zapošljavanje part tajm radnika „Albamon“ je 2018. godine sproveo istraživanje koje je pokazalo da 64 odsto ispitanika podržava odluku ugostiteljskih objekata da se deci ne dozvoli ulazak. Slično tome, agencija za istraživanje javnog mnenja „Embrain“ našla je 2019. da čak 66 odsto ispitanika koji su odgovorili na njenu anketu podržava ugostitelje koji ne dozvoljavaju deci boravak u njihovim prostorijama. Oni su taj stav pravdali nezadovoljstvom u odnosu na angažovanje roditelja na zauzdavanju dece i „pravom da ih ne uznemiravaju deca“. Možda ironično, istraživanje te kompanije sprovedeno na uzorku od 1.000 ljudi otkrilo je i da nešto više od polovine onih koji su u braku i imaju decu prihvata postojanje zabranjenih zona za decu. Istraživanje kompanije „Hankuk“ u 2021. godini pokazalo je još veću podršku za „zone bez dece“ – preko 70 odsto njenih ispitanika su se izjasnili za njih, a samo nešto više od 20 posto im se usprotivilo.
Iz medijskih intervjua s roditeljima koji ne protestuju protiv „zona bez dece“ može se videti da oni imaju razumevanje za želju drugih da imaju malo mira, te i sami smatraju da neki roditelji ne umeju da izađu na kraj sa svojom decom i stoga dosta smetaju drugim posetiocima.
Neverovatan razvoj situacije
Otud možda nije čudno da su se tokom 2010-ih u Južnoj Koreni javili zahtevi da se isključenje dece iz prostora u kojem borave odrasli izvrši i u bioskopima, bibliotekama, galerijama i drugim ustanovama kulture, te da je ovaj fenomen poprimio takve razmere da je Nacionalna komisija za ljudska prava, pozivajući se na 11. član Ustava koji zabranjuje diskriminaciju na osnovu društvenog statusa, rase i pola, 2017. javno apelovala da se stavi tačka na zabranu ulaska dece u ugostiteljske i druge javne objekte, a jedna od poslanica, majka dvogodišnjeg deteta, 2023. u parlamentu pokrenula inicijativu da se zabrani ostrakiranje dece.
Mada te inicijative nisu sasvim urodile plodom, Ministarstvo zdravlja i socijalnih pitanja je 2023. godine pokrenulo javnu kampanju za podizanje svesti o problemu zabranjenih zona za decu, u kojem je ugostitelje i upravnike javnih institucija podsetilo da bi se manje građana ustezalo da ima decu kada bi društvo bilo blaže i velikodušnije u svom odnosu prema deci. Dirljiva je bila rezolucija doneta iste godine na Dečjoj skupštini Republike Koreje koja je takođe pozvala na ukidanje zona zabranjenih za decu.
Štaviše, na ostrvu Đeđu, gde je posebno veliki broj ugostiteljskih objekata koji diskriminišu protiv dece (u 2024. ih je još uvek bilo 84), lokalna vlada je upravo ovih dana uvela skromni novčani podsticaj od oko 200 dolara za one radnje koje su voljne da promene svoje razmišljanje i prihvate mališane – taj novac trebalo bi da im pomogne da kupe specijalno sedište za malu decu ili odgovarajuće posuđe (Slične akcije već su preduzele lokalne vlasti u Seulu i pojedinim opštinama u Pusanu i Gvangdžuu).
U Južnoj Koreji postoje i posebni sajtovi koji beleže kafiće i restorane koji ne dozvoljavaju ulazak deci, kako bi se mušterijama uštedelo vreme u traganju za odgovarajućim ugostiteljskim objektima, odnosno, roditelji poštedeli razočaranja.
Kultura stereotipiziranja?
Ali, ni tu nije kraj fascinatnim pojavama koje je u Južnoj Koreji pokrenuo problem isključenja dece iz javnog prostora. Po ugledu na zabranu ulaska mališana u restorane, u toj dalekoistočnoj zemlji pojavili su se i ugostiteljski objekti koji rampu postavljaju drugim slojevima društva – najčešće starijim muškarcima, jer se oni smatraju posebno bučnim i neučtivim u svom odnosu prema ženskom osoblju.
No, naravno, nisu samo matorci neprijatni. Mnogi ne podnose jutjubere koji bez dozvole snimaju sve što vide ili stave u usta i mladiće sa slušalicama koji umeju da se zanesu i nepozvani goste „počaste“ svojim „svilenim“ glasom…Otud je sasvim logično da je u Južnoj Koreji moguće naći i kafiće koji ne dozvoljavaju ulaz blogerima, reperima i drugim užim kategorijama stanovništva.
To grananje zabrana je, pak, dovelo do debata o iscepkanosti korejskog društva i njegovoj sklonosti ka stereotipiziranju i diskriminaciji.
U tim raspravama važnu ulogu igraju sociolozi i istoričari, koji često za osnovni uzrok promena u odnosu prema deci i starima uzimaju rastakanje tradicionalnih kolektivističkih vrednosti i širenje individualizma (koji je na Dalekom istoku shvaćen pre kao sebičnost i zaokupljenost sobom, nego kao životni stav koji podrazumeva vrline autonomnosti i originalnosti). Kada je reč o nerazumevanju za decu među mladima u dvadesetim i tridesetim godinama, nesumnjivo je da ono ima veze sa promenama u nazorima i stilu života, gde je imanje dece sve manje poželjno i sve ređa pojava, kako ističu sociolozi.
Ipak, možda ne bilo na odmet da se u debatu (odlučnije) uključe i psiholozi koji bi analizirali da li su povišena netolerancija svega što izaziva i najmanju neprijatnost, nedostatak strpljenja, moći i želje da se trpi, te refleks da se smesta zabrani i ukloni sve što imalo iritira simptomi nekakve kolektivne neuroze i neispunjenosti i, ako da, otkuda ta nervoza dolazi.
(RTS)