Ukradeni predmeti su očigledno vredni. Ali, Anja Šortland, profesorka na Kraljevskom koledžu u Londonu, i stručnjak za upravljanje kriminalnim tržištima, naglašava da je krađa umetničkog dela samo prvi korak. Pretvaranje ovog plena u gotovinu je puno rizika.
Italijanska vlada ozbiljno shvata zaštitu svoje kulturne baštine, sa čitavim odeljenjem karabinjera posvećenim krađi umetnina i antikviteta. Ovo odeljenje skenira svetsku trgovinu umetninama u potrazi za falsifikovanim, ukradenim i ilegalno izvezenim blagom, zahtevajući njihov povratak.
Male su šanse da se ukradena remek-dela prodaju na međunarodnom tržištu umetnosti – čak i po niskoj ceni, jer su tokom protekle dve decenije norme i procedure tržišta znatno pooštrene.
Detaljna provera porekla
Svako ko kupi umetničko delo bez provere da li je bivši vlasnik registrovao svoje interesovanje za predmet ne ispunjava test dobre vere (bona fide). To znači da ne može da dobije valjanu titulu i stoga zakonsko pravo svojine ostaje kod osobe ili institucije od koje je umetničko delo ukradeno.
Takođe, prodaja ukradenih umetničkih dela gde je prodavac izbegao dužnu pažnju može biti poništena, što znači da novac mora biti vraćen.
Zato renomirani trgovci i aukcijske kuće veoma ozbiljno shvataju svoju dužnost. Najmanje što mogu da urade jeste da provere slobodno dostupnu Interpolovu bazu podataka ukradenih umetničkih dela pre prodaje. Međutim, privatne baze podataka – poput one Registra gubitka umetničkih dela – pružaju veći duševni mir, pošto imaju popis mnogo više izgubljenih i ukradenih predmeta i mogućnost pretrage onih koji imaju legitiman interes za predmet.
Kada registar utvrdi da neko pokušava da ukradeno umetničko delo donese na otvoreno tržište, oni prikupljaju i prosleđuju sve informacije koje bi mogle da dovedu policiju do njegove lokacije ili ljudi koji su uključeni u njegovu prodaju ili skladištenje.
Sve što je uzeto sa zida u muzeju je stoga nemoguće prodati – osim ako se ne radi o nakitu koji se može razbiti i prodati kao (skupo) đubre. Dakle, koja bi mogla biti finansijska motivacija iza ove krađe?
Ko ima koristi
Neverovatno objašnjenje je da zlikovac u stilu Bonda naručuje omiljene slike da ukrase njegovo skrovište. Da, slike bi mogle biti ukradene po narudžbini, ali kupovina umetničkih dela na otvorenom tržištu radi pranja novca je manje rizična.
S obzirom na visinu nagrada za informacije ili vraćanje ukradenih umetničkih dela, bezbednost i omerta (zakon ćutanja) morali bi biti potpuno nepropusni prilikom izlaganja ukradenog blaga.
S druge strane, „nagrade za informacije“ mogle bi biti motivacija za krađu same po sebi. Sredinom prošlog veka, osiguravajuće kuće su redovno plaćali „pronalazačima“, bez bilo kakve dublje kontrole, da je krađa umetničkih dela visoke vrednosti postala profitabilno zanimanje niskog rizika.
Institucije poput Registra gubitaka umetničkih dela prekinule su tu ugodnu koegzistenciju i umesto toga koristile su sve tragove da pomognu policiji da sprovede pronalaženja i operacije hapšenja.
Danas je bezbedno pregovarati o „naknadi za pronalazača“ samo kada je ukradeni predmet toliko puta promenio vlasnika da se veza sa prvobitnim lopovima gubi u magli vremena. Čak i tako, krajnji „pronalazač“ jedva da bi uspeo da dobije više od 10 odsto vrednosti slike, koju bi verovatno morao usput da podeli sa lopovima i raznim sumnjivim gazdama podzemlja.
Umetnička dela kao aduti u pregovorima
Međutim, postoji i treći razlog za krađu umetničkih dela. Organizovane kriminalne grupe ponekad koriste ukradena umetnička dela kao pregovaračke adute kako bi pregovarale o blažim kaznama.
Na primer, lopovi koji su ukrali nakit iz Drezdena su sačuvali nekoliko komada svog plena kako bi ga iskoristili u pregovorima o kraćim kaznama.
„Penitentos“ („pokajanici“) koji žele da napuste mafijaške organizacije takođe ponekad pružaju informacije o tome gde se nalaze nestala blaga. Ako postoji percepcija da se ukradena umetnička dela mogu koristiti za smanjenje zatvorske kazne ili finansijske nadoknade, njihova podzemna vrednost može daleko prevazići naknadu pronalazaču.
Iako je teško proveriti tvrdnju da se ukradena umetnička dela koriste kao zalog u trgovini drogom, nekoliko jedinstvenih blaga je zaista pronađeno na imanjima u vlasništvu narko bosova. Ova dela nisu pronađena u galerijama sa kontrolisanom temperaturom, već su umotana na vlažnim mestima koja teraju kustose muzeja da plaču od očaja.
Ostaje da se nadamo da će se prelepa umetnička dela iz Parme tretirati s poštovanjem dok ih ponovo ne vidimo u muzeju.
(RTS)