Na konkurs stiže 53 rada iz 25 zemalja, a pobedu odnosi italijanski vajar Silvio Gacaniga, koji umesto klasičnog pehara osmišljava skulpturu pokreta, emocije i pobede.
„Moj otac je od detinjstva crtao i radio rukama, i stvarao je gotovo do 90. godine, čak i kada su mu ruke počele da podrhtavaju. Inspiraciju je nalazio u prirodi – kamenju, školjkama i svemu što ga je okruživalo. Za njega je stvaranje bilo način života“, naglašava sin umetnika, Đorđo Gacaniga.
Pobeda na konkursu Fife bila je prekretnica. Nakon toga, narudžbine su počele da stižu same, a Gacaniga postaje poznat kao „gospodar pehara”, izrađujući trofeje za UEFA takmičenja i druge sportske saveze.
Ključni trenutak dogodio se u njegovoj radionici: umesto samo crteža, napravio je gipsani model trofeja, spakovao ga u drvenu kutiju i označio natpisom „lomljivo”. Komisiji u Cirihu je na taj način pokazao kako trofej izgleda u prostoru: njegovu svetlost, senku i fotogeničnost, što je bilo posebno važno zbog televizijskih prenosa.
Ta kutija, kako porodica kaže, bila je prvi „kofer” trofeja koji će kasnije obići svet. Žiri je prepoznao dizajn kao upečatljiv i funkcionalan, i 1972. godine trofej je zvanično izabran.
Dve godine kasnije, u Minhenu, nakon pobede Zapadne Nemačke nad Holandijom, Franc Beckenbauer prvi put podiže novi trofej. Tada Gacanigina skulptura postaje simbol svetskog fudbala.
„Magičan momenat. Ja sam tada imao 14 godina i pomagao sam, zajedno sa sestrom ocu da izlije gipsanu skulpturu. Sećam se trenutka kada je 1974. video Bekenbauera sa trofejem. Tada je shvatio da to više nije samo predmet koji je napravio, već nešto što živi svojim životom. Nije bio opsednut fudbalom, ali je govorio da je to bio trenutak kada je njegovo delo otišlo u svet, kao dete koje odlazi od kuće. Malo ko danas pamti njegovo ime, ali ceo svet prepoznaje delo koje je ostavio“, dodaje Đorđo.
Skulptura je visoka 36,8 centimetara i prikazuje dve figure koje podižu globus. Za razliku od ranijih pehara, Gacaniga je stvorio prikaz ljudskog pokreta i zajedničke pobede. Izrađena je od 18-karatnog zlata, šuplja iznutra, teška šest kilograma, sa bazom prečnika 13 centimetara. Njene dimenzije ostaju nepromenjene od 1974. godine.
Posle svakog Mundijala, originalni trofej vraća se u radionicu Bertoni kod Milana, gde se čisti i polira pre povratka u sedište Fife u Cirihu.
Od 2006. godine, zbog oštećenja, FIFA uvodi novo pravilo: original se podiže samo tokom ceremonije, a zatim se vraća u Švajcarsku. Pobednicima ostaje pozlaćena replika.
Trofej su do danas podigli Maradona, Zidan, Kanavaro, Mesi…
U Milanu, u ulici Via Volta 7, nalazi se spomen-ploča na mestu gde je pre 55 godina nastao jedan od najprepoznatljivijih simbola svetskog sporta.
„Moj otac nije postao bogat, ali je ostvario nešto mnogo vrednije, stvorio je simbol koji prepoznaje ceo svet. To je bila njegova najveća pobeda. Bio je ponosan što je mogao da živi od svog rada i da se kroz njega izrazi, a upravo mu je to, više od novca, donelo najveće zadovoljstvo“, ističe Đorđo Kacaniga.
I možda je upravo u tome njegova snaga: u činjenici da je jedan umetnički trenutak iz milanskog ateljea postao globalna sportska ikona. Trofej koji se i danas podiže širom sveta, ali čije se poreklo i dalje vraća na jedno mesto i jednog čoveka: Silvija Gacanigu.
(RTS)