Širom viktorijanske Britanije jagode sa šlagom bile su neizostavan deo baštenskih zabava svih vrsta. Privatna okupljanja, političke dobrotvorne svečanosti i mečevi okružnog kriketa gotovo redovno su služili ovaj desert.
Uz orkestre, igre tenisa na travi i druženje u baštama, jagode sa šlagom bile su jedno od zadovoljstava koje su viktorijanci očekivali na vašarima i baštenskim zabavama. Zbog toga je jedan statističar 1889. godine u listu Dandi ivning telegrafu zapisao da su samo stanovnici Londona tokom leta dnevno konzumirali čak 12 miliona jagoda.
Tim tempom, objasnio je, kada bi jagode bile dostupne tokom cele godine, Britanci bi na njih trošili čak 24 puta više novca nego na misionarski rad, a dvostruko više nego na obrazovanje.
Naravno, jagode sa šlagom nisu bile dostupne tokom čitave godine. Predstavljale su dragocenu letnju poslasticu, a nežni plodovi nisu mogli dugo da se čuvaju. Viktorijanske novine, poput Ilustrejtid London njuz, žalile su se da su čak i jagode koje su se prodavale u Londonu bile tužna, izgnječena senka onih koje su se jele na selu, a da ne govorimo o londonskom šlagu, koji je ponekad bio razblažen.
Tenisko prvenstvo Vimbldona održavalo se krajem juna ili početkom jula – dakle, usred sezone jagoda.
Uživanje u jagodama sa šlagom vekovima je bilo isključivo sezonsko zadovoljstvo. Još u 17. veku, meniji svečanih gozbi preporučivali su jagode sa šlagom ili potopljene u ružinu vodicu, belo vino i šećer, kao prikladno jelo za mesec jun.
Po mišljenju baštovana iz 17. veka Džona Parkinsona, to je bilo „osvežavajuće i prijatno jelo tokom vrelih letnjih dana“. Drugim rečima, bile su tipična letnja namirnica. Tako je bilo i sedamdesetih godina 19. veka, kada je osnovano tenisko prvenstvo Vimbldona.
Sve se dramatično promenilo izumom mehaničkog hlađenja. Od kraja 19. veka nove tehnologije omogućile su transport rashlađene i zamrznute hrane širom sveta, preko okeana i velikih razdaljina.
Ubrzo su usledili kućni zamrzivači i frižideri. Ovi moderni uređaji slavljeni su kao sredstvo koje će ljude osloboditi „tiranije godišnjih doba“. Kako je trijumfalno pisao časopis Lejdis houm džurnal 1929. godine: „Hlađenje briše godišnja doba i udaljenosti… Lako kvarljive proizvode gajimo tamo gde im uslovi najviše odgovaraju, umesto da budemo primorani da ih proizvodimo blizu velikih tržišta.“
Sezonska ili lokalna ishrana sve više je posmatrana kao nepotrebno ograničenje, a mogućnost da uživamo u omiljenim namirnicama u bilo koje doba godine doživljavana je kao veliko oslobođenje.
Kako ističe istoričarka Suzan Fridberg, to je iz temelja promenilo naše shvatanje „svežine“. Potrošači su „prestali da očekuju da sveža hrana bude tek ubrana, tek ulovljena ili tek zaklana. Umesto toga, očekivali su da je pronađu i čuvaju u frižideru.“
Danas, kada jagode možemo da kupimo tokom cele godine, u velikoj meri se izgubilo uzbuđenje koje je nekada pratio početak njihove sezone. Nedeljni dodaci novina i časopisi supermarketa trude se da probude interesovanje za britanske jagode, ali daleko smo od vremena kada su pesnici mogli zaneseno da pišu o mlekaricama koje u maju „sanjaju svoje jagode sa šlagom“.
Jagode sa šlagom, nekada retka poslastica dostupna samo od kraja aprila do početka jula, danas su postale uobičajena namirnica bez obzira na sezonu, zahvaljujući globalnoj mreži komercijalnih proizvođača koji snabdevaju tržište hranom gotovo tokom cele godine.
Posebna čar koju i danas imaju jagode sa šlagom na Vimbldonu predstavlja pogled u neko davno vreme i podseća nas da nije uvek bilo tako.
(RTS)