Ono što njenu priču čini filmskom jeste to da nije počela u obućarskoj radnji. Završila je ekonomiju, otišla u Beč i zaposlila se u internacionalnoj kompaniji. A onda je odlučila da tabele, proračune, sastanke zameni obućarskim alatom. A zanat je učila od najboljih beogradske majstora.
„To je trajalo dve godine, to moje učenje i istraživanje, jer sam se nekako osvrtala i na te moderne popravke koje gledamo po raznim tutorijalima na Jutubu, na Tik-toku i na društvenim mrežama. Bilo mi je zanimljivo da ne bude samo crna guma i bran guma, da nabavimo sve moguće boje, i da se bavima malo više obradom kože, umesto samo obradom đona“, objašnjava obućarka.
Marija promenom posla nije iznenadila samo porodicu i prijatelje nego i mušterije. Reakcije dama, kaže Marija, su fenomenalne, uz komentar: „Ti nas usrećuješ, ne popravljaš samo cipele“.
„‘Sjajno što je žena, mogu sada sa tobom otvoreno da pričam. Mene baš zanima kako bi mogli da rešimo ovo?’ Anegdata ima mnogo i svaki dan je priča za sebe, ali ima jedna koja se redovno provlači. Kada uđu u radnju i kažu: ‘Ej, zdravo. Ja sam došao, evo mojih patika. A gde je tata?’ Ja kažem: ‘Tata je na klinici’. ‘Zašto je na klinici, da li je dobro?’. ‘On je izvrsno. On je lekar'“, prepričava Marija svoje dogodovštine.
Druga simpatična stvar je da kada vide devojku, neki je pitaju da li ima neko stariji da primi obuću ili kada radi neko drugi da dođu tada.
„Kad kažem ne radi nikad, možete samo kod mene, onda se raspitaju kod komšija, kod poznanika, pa se vrate sa poštovanjem, uvažavanjem, oduševljeni“, dodaje Marija.
Često dolaze i stranci, turisti, jer Marija tečno govori dva svetska jezika, a uči još dva. Radni dan počinje rano ujutru, već u 7 sati. Popravlja, farba, lepi…
Oko podneva, red ispred radnje već je formiran. Mušterije strpljivo čekaju, a ona kaže da je taj neposredan kontakt najvažniji, jer tek kad čuje šta im treba, može da pronađe najbolje rešenje, a tako se stiče ono što se danas najteže gradi – poverenje.
(RTS)