Sedam nedostaje, od kojih neka nisu viđena još od pre Oktobarske revolucije. Ostala su uglavnom u institucijama ili muzejima, od Moskve do Virdžinije, a samo sedam je u privatnom vlasništvu.
Od njih, neka su u „prilično svetim“ kolekcijama, prema rečima Kirane Makarti, stručnjaka za Faberžeove umetnine, što znači da su samo tri ostala, u „zaista privatnim“ rukama, kako ih ona naziva, i da bi mogla da se pojave na aukciji.
„Neverovatno su retka“, naglašava Makartijeva, koja je ko-izvršna direktorka kompanije „Wartski“, britanskog prodavca antikvitetnog nakita specijalizovanog za dela Petera Karla Faberžea. „I postaju još ređa.“
Prvi put za više od dve decenije, jedno od ta tri jajeta je na aukciji. A retkost je, delimično, razlog zašto aukcijska kuća „Kristi“ procenjuje da će Zimsko jaje iz 1913. godine u Londonu sledećeg meseca dostići cenu od „preko“ 26 miliona dolara.
Ukoliko se ovo dogodi, ovaj antikvitet star 112 godina ne samo da bi postavio aukcijski rekord za Faberžeovo jaje – već bi oborio i rekord koji je samo Zimsko jaje postavilo 2002. godine.
Ako ostavimo ponudu i potražnju na stranu, kuća „Kristi“ veruje da njegova astronomska procena odražava jedinstvene umetničke kvalitete predmeta.
Napravljeno od bloka providnog kvarca, jaje izgleda kao da je isklesano od leda i posuto iglicama leda. Gravirane pahuljice svetlucaju dijamantima brušenim ružom; platina se sliva niz bazu kao da se topi na prolećnom suncu.
„To je kao da držite komad leda u ruci“, navod Makarti, koji je ranije držao Zimsko jaje. „To je kao obrnuta alhemija, pretvaranje dragocenih materijala u trenutak prirode.“
Kao i sva carska jaja, i ovo se otvara da bi otkrilo „iznenađenje“. I iako su umetnički predmeti skriveni unutar Faberžeovih jaja obično bili delovi složene mehanike (minijaturna parna lokomotiva na navijanje ili mehanička ptica pevačica koja maše krilima), iznenađenje Zimskog jajeta je ukorenjeno u prirodi: viseća korpa ispunjena šumskim anemonama.
Obično među prvim cvetovima koji cvetaju nakon ruske ozloglašeno hladne zime, njihove sitne latice su isklesane od belog kvarca i postavljene na nefritne stabljike, sa jarkozelenim granatima koji krase njihove prašnike.
Makartijeva, koja je bila kuratorka izložbe „Faberže u Londonu: Od romanse do revolucije“ u Muzeju Viktorije i Alberta 2021. godine, naglašava da se Zimsko jaje „smatra najvvrednijim od svih“, nazivajući ga „verovatno najikoničnijim ruskim umetničkim delom svih vremena“.
Šefica odeljenja za Faberže i ruska umetnička dela Aukcijske kuće „Kristi“, Margo Oganesjan, slaže se sa ovom ocenom, i opisuje ga kao „najspektakularnije, umetnički najinventivnije i najneobičnije“ od 50 carskih jaja.
Mada aukcijska kuća očigledno ima komercijalne motive da trubi o statusu predmeta, Oganesjan je ukazala na fakture koje dokazuju da je ono oduvek bilo među najvrednijima. Nikolaj II je platio 24.600 rubalja za njega – kako se smatra, najveću sumu koju je Faberže ikada naplatio za neko delo. Dva skuplja jaja su, što ne čudi, oba u muzejskim kolekcijama.
Cena Zimskog jajeta nije bila relevantna u odnosu na materijale od kojeg je izrezbareno, već na zanatsku veštinu potrebnu da se pretvori u sneg i led. Prozirni kvarc, poznat i kao gorski kristal, nikako nije najređi ili najskuplji mineral, ali je izuzetno krhak i teško ga je obraditi.
I iako je jaje prekriveno dijamantima – oko četiri i po hiljada njih – kamenje je dovoljno malo da „nema suštinsku vrednost“, napominje je Makartijeva i dodaje: „Vrednost dolazi isključivo od umetničkog izraza stvaranja ove blistave ideje mraza.“
Bezvremenski dizajn
Nikolaj II je naručio Zimsko jaje kao poklon za svoju majku, caricu udovicu Mariju Fjodorovnu, koja je dobijala jedno godišnje od svog muža (i Nikolajevog oca) Aleksandra III, sve do njegove smrti 1894. godine.
Proizvodnja jaja trajala je veći deo godine i naručena su ubrzo nakon što bi poslednje bilo isporučeno. Car nikada nije dao Faberžeu konkretna uputstva ili ideje – i on je, izgleda, uživao u iznenađenju.
Sa svojom prigušenom paletom i jednostavnim unutrašnjim mehanizmima, Zimsko jaje nije bilo arhetipski raskošna, draguljima ukrašena Faberžeova kreacija. Ta razlika je danas prodajni argument, naglašava Oganesjanova. „Većina njih je zasnovana na istorijskim stilovima – rokokou ili neoklasicizmu – ali Zimsko jaje je predmet u svom stilu.“, „Dizajn je bezvremenski – toliko je moderan.“
Neobično za patrijarhalnu Rusiju (i za, u to vreme, gotovo isključivo mušku industriju nakita), dizajn je potekao od Alme Pihl, jedne od Faberžeovih žena „majstora“. Prvobitno angažovana da kao crtač i akvarelista popisuje inventar kuće, pridružila se radionici svog ujaka, glavnog Faberžeovog juvelira Alberta Holmstrema, 1908. godine.
Kako kaže – možda apokrifna – priča o poreklu, Pihlova je došla na ideju dok je gledala kroz prozor radionice. Videla je kristale leda kako se formiraju na staklu i pitala se kako bi se njihov izgled mogao izraziti u nakitu. (U „Kristiju“ kažu da je ova priča „moguća“, a Makartijeva ide još dalje rekavši da „nema pravog razloga da se u nju ne veruje“.)
Holmstrem je zatim oživeo dizajn sa timom zlatara, od kojih je svaki bio zadužen za različite delove jajeta.
Prvi svetski rat je izbio godinu dana nakon što je jaje isporučeno Nikolaju II, koga su boljševici svrgli pre završetka sukoba. Novoformirana sovjetska država brzo je rasprodala mnoga blaga carstva kako bi prikupila sredstva – često ispod tržišne vrednosti. Zimsko jaje je bilo među njima, koje je Vartski kupio krajem dvadesetih ili tridesetih za samo 450 funti (otprilike 30.000 dolara u današnjem novcu). Zatim je prošlo kroz niz privatnih britanskih kolekcija pre nego što je nestalo i skoro dve decenije od 1975. godine se smatralo da je izgubljeno.
Zimsko jaje se ponovo pojavilo 1994. godine i ubrzo je ponuđeno u „Kristiju“ u Ženevi, gde je dostiglo cenu od preko 7,2 miliona švajcarskih franaka (tada 5,6 miliona dolara) i postavilo novi aukcijski rekord za Faberžeovo jaje.
Osam godina kasnije, u njujorškoj sali istog aukcionara, oborilo je sopstveni rekord, a njegova cena je skočila na 9,6 miliona dolara. „Kristi“ nikada nije otkrio identitet kupca, ali je za Si-En-En potvrdio da „plemić“ koji je stekao predmet 2002. godine stoji iza prodaje koja će se održati sledećeg meseca.
„Kompromitovana“ tržišta
Sledeća destinacija jajeta, s obzirom na „Kristijevu“ žestoku odbranu privatnosti svojih klijenata, možda nikada neće biti poznata. Ipak, to je pitanje koje intrigira stručnjake.
Prema Makartijevoj, dva najveća Faberžeova tržišta poslednjih decenija, Sjedinjene Države i Rusija (za koju navodi da je doživela „ogroman žar za repatrijaciju ruskih umetničkih dela na rusko tlo“) su „veoma kompromitovana“.
Uvoz umetničkih dela u SAD podrazumevao bi carinu od 35 odsto, što znači milione dolara dodatnih carina. Rusija je, u međuvremenu, trenutno pod strogim sankcijama. Čak i postojanje „razumnog razloga za sumnju“ da će imovina završiti u ruskim rukama predstavlja kršenje ugovora. „Potencijalno nije moglo biti gore vreme za prodaju ovog jajeta“, smatra Makartijeva.
„U skorije vreme, muzeji Bliskog istoka – u težnji da steknu velika umetnička dela kako bi proširili svoju privlačnost i razvili post-naftnu ekonomiju – bili bi očigledna destinacija za ovo jaje“, dodala je Makarti. „Ali da li su zainteresovani za ovo konkretno, u ovom trenutku, nemam apsolutno nikakvu ideju. Prirodna destinacija u drugačijim okolnostima bi, naravno, bila Rusija. Institucije u Rusiji bi, sigurna sam, to želele. Ali, naravno, tehnički gledano, ne bi mogli da ga kupe.“
U saopštenju za Si-En-En, Aukcijska kuća „Kristi“ ističe da sprovodi „globalni program za sprečavanje pranja novca i usklađenost sa sankcijama“ koji uključuje „dužnu pažnju klijenata i provere“, iako aukcijska kuća nije potvrdila da li su sprovedene dodatne provere kako bi se osiguralo da Zimsko jaje nije kupio ruski posrednik. „Ostajemo posvećeni poštovanju svih relevantnih zakona o sprečavanju pranja novca i sankcijama, uključujući sve važeće zabrane vezane za luksuznu robu“, dodaje se u saopštenju.
(RTS)