Nekada se, kažu, čovek poznavao po cipeli. Danas ih retko i nosimo, a još ređe čistimo na ulici. Ali Mujo još veruje da cipele sve govore, pa od ovog posla ne odustaje. I tako već 40 godina, na istom mestu, na uglu Kolarčeve i Makedonske.
„Ranije se znalo – kožne cipele, elegancija, odelo, kravata. To su bila gospoda. Nisi mogao glavu da digneš, bilo mnogo posla, ljudi su nosili svi cipele, bile su kožne cipele, nisu bile patike i sandale“, kaže Mustafa Mehmedović.
Zanat je naučio od oca, koji je imao i radnju. Malo njih zna da je Muja po zanimanju električar, a najslađi dinar su mu donele cipele.
„Uvek je padala neka kinta, džeparac, jako mi je bilo lepo i tako da sam ostao u tome i dan danas“, navodi Muja.
Dolazili su svi: advokati, lekari, ministri, diplomate, glumci, pevači, novinari… Stalnih mušterija je bilo mnogo, a kao tinejdžera, najviše ga je oduševljavalo kada je na ovu kutiju cipelu spuštao Pavle Vuisić.
„Kad dođe, samo kaže: ‘Mali namaži mi masti’, znači njemu samo namažeš da se sija, ništa ne radiš, ostaviš tako i posle ti kaže ‘Dođi na kafu’, a ta njegova kafa je bio špricer, 30-40 ćevapa, sedeo je u ćošku u kafani ‘Zora’ i samo kaže: ‘Mali dođi, ‘ajde da jedeš’“, priseća se poslednji beogradski čistač cipela.
Pamti i pevače koji su dolazli, a posebno Đorđa Marjanovića.
„Greškom, dok sam bio mlad tinejdžer, pada kiša i ja obučem njegove cipele koje je doneo da se urade i one se nakvasile, ja sam samo posle vratio to na mesto gde su bile, kad je došao po cipele posle dva tri dana, a one pobelele, napravili smo problem, pa je jedva moj pokojni tata to sredio“, kaže Mujo.
Pre 30 godina, čišćenje cipela koštalo je 10 dinara. Radio je punom parom i dobro zarađivao. Danas, Muja čisti cipele za 350 dinara, ali posla je sve manje. Na istoj lokaciji, svakog dana, od 10 do 16 sati. Danas je prvi put svoju cipelu spustio na sanduk za čišćenje.
(RTS)