Kada je izgrađen 1826. godine, most preko Menajskog moreuza, između kopna severnog Velsa i ostrva Anglsi, bio je vizija budućnosti. Prvi viseći drumski most na svetu pružao se 417 metara preko jaza, na visini od 30 metara. Do trenutka kada je otvoren, bio je najduži na svetu i ostao je rekorder sve do završetka Bruklinskog mosta 1883. godine.
Možda je još neverovatnije, to što je most preko Menajskog moreuza, ili Pont Grog i Bort na velškom, i dalje u upotrebi, više od dva veka nakon otvaranja. Proslavio je svoju 200. godišnjicu 30. januara.
„Iako postoji popriličan broj mostova koji su trajali 200 ili više godina, postoje čak i mostovi iz vremena starog Rima, nijedan od njih ne izgleda ovako. Taj izraz slobode u smislu inovacija i dizajna za razvoj strukture, to je bilo apsolutno ludo kada pogledate iz današnje perspektive“, kaže Keri Evans, ovlašćeni inženjer koji je zadužen za most i moderni put A55 oko njega.
Projektovao ga je Tomas Telford, jedan od najranijih građevinskih inženjera u istoriji, a most nije samo povezivao Anglsi sa velškim kopnom; bio je i deo mreže koja je povezivala dve prestonice, Dablin i London.
Zakon donet 1800. godine zvanično je ujedinio Irsku sa Velikom Britanijom, stvarajući Ujedinjeno Kraljevstvo, i postojao je politički pritisak da se izgrade saobraćajne veze između prestonica.
Neophodan prelaz preko moreuza
Trajekti su saobraćali od Dablina do Holiheda, na Anglsiju; ali prelazak na velško kopno odatle, takođe trajektom, bio je ispunjen teškoćama. Menajski moreuz bio je poznat po jakim strujama pa su vožnje često otkazivane. Stočari sa Anglsija, sami bi preterivali svoja stada preko moreuza, često uz velike gubitke jer su životinje nestajale pod talasima. Štaviše, skeledžije bi zloupotrebljavale putnike.
„Ucenjivali su ljude – ako bi nailazila plima, podizali bi cenu“, istakao je Vilijam Dej, penzionisani građevinski inženjer i stanovnik Severnog Velsa. To nije bio sofisticirani, dobro uređen sistem koji je britansko kraljevstvo u usponu želelo da prikaže.
Godine 1815, vlada je glasala za izgradnju puta od Londona do Holiheda. Tomas Telford, Škotlanđanin koji je stekao ime gradeći kanale i puteve u Midlendsu, u srcu industrijske revolucije, bio je angažovan na izgradnji.
Jedna od poslednjih etapa tog puta, koji je prolazio kroz gradove poput Birmingema i Šrusberija, vodila je preko Menajskog moreuza.
Telford je izabrao najkraći prelaz, kaže Gordon Masterton, bivši predsednik Instituta građevinskih inženjera (ICE) i trenutni predsednik Panela za istorijske inženjerske radove (Panel for Historic Engineering Works).
Na početku je sve delovalo uobičajeno, ali onda je napravio zapanjujući izbor da dužina mosta bude više od 400 metara. Umesto da planira običan most u stilu vijadukta, sa stubovima koji zadiru u morsko dno, planirao je strukturu koja pluta iznad moreuza, privezana za kopno sa svake strane.
„To je bio smeo izbor. Ovakvi rasponi nikada ranije nisu rađeni“, naglašava Masterton i dodaje da je sa 417 metara, platforma koju je projektovao bila dva i po puta duža od one koja je ranije isprobana na drumskom visećem mostu.
Tradicionalni vijadukt bi bio skuplji za izgradnju i mogao bi da ometa brodski saobraćaj. „Raščišćavanje celog širokog zamaha bio je njegov briljantan koncept. Bio je to pokušaj odlaska na Mesec u smislu građevinarstva“, objašnjava Masterton.
„Postavio je standard za veoma dug period. Taj standard je i dalje sa nama na mnogo načina. Imao je značajan uticaj na inženjerstvo i društvo“, kaže Vilijam Dej, koji je radio na mostu na raznim projektima.
Prvi kamen je položen 10. avgusta 1819. Lukovi – napravljeni od krečnjaka sa istočnog vrha ostrva Anglsi i uzidani u stenu – izdižu se sa obe strane moreuza, tu su i dve kule sa platformama koje se pružaju nad vodom.
Platforma duga 176 metara pričvršćena je sa 16 lanaca, od kojih je svaki dug 522 metra i napravljen od 935 šipki od kovanog gvožđa.
Telford je nabavljao gvožđe od svog dugogodišnjeg saradnika, Vilijama Hejzldina, koga je nazvao „Merlin“ kao referencu na naizgled magična svojstva njegovog gvožđa. Svaka karika je bila identična tako da je bilo moguće zameniti ih u slučaju potrebe.
„To je bila masovna proizvodnja mnogo pre nego što smo uopšte pomislili na tu reč“, navodi Dej. Isto je važilo i za ceo put od Londona do Holiheda. Dej ističe da su depoi bili snabdeveni materijalom za popravku, slično kao što se delovi aviona čuvaju na aerodromima danas. Popravka urađena na licu mesta mogla je da bude urađena brže.
Do momenta kada je most bio završen, 1826. godine, to više nije bio prvi viseći drumski most u Velikoj Britaniji. To priznanje je dobio 136 metara dug most Junion lajn preko reke Tvid u Škotskoj, koji je otvoren za korišćenje 1820. godine, koji je takođe i danas u upotrebi. Ali sama veličina mosta Menaj učinila ga je drugačijim od svega što je ranije izgrađeno.
„Kako je zapanjujuće izgledalo svima koji su gledali kako se ovo pojavljuje preko moreuza. Izgledalo je kao da je rezultat rada nekog čarobnjaka sa veštinama o kojima ljudi mogu samo da sanjaju. Ništa u tim razmerama nije viđeno ranije, nigde. Mora da je bilo zapanjujuće“, kaže Gordon Masterton.
Telford, koji je razmišljao unapred, nije želeo samo da izgradi bilo kakav most, želeo je da napravi lep dodatak pejzažu. „Oblik mosta je prelep. Lukovi su veoma estetski prijatni, kule i stubovi se uzdižu iz stena“, opisuje Vilijam Dej, penzionisani građevinski inženjer.
Most je otvoren 30. januara 1826. godine, uz pompu.
„Te noći kada je otvoren, poštanska kočija je stigla u gostionicu, očekujući da će uhvatiti trajekt. Bila je olujna noć i inženjer koji je bio na licu mesta je rekao: ‘Prelazite preko mosta.’ Putnici u kočiji su odahnuli, jer se nisu radovali trajektu. U 1.30 ujutru, kočija je prešla. Nakon toga, ljudi su se slivali ka mostu“, kaže Dej.
Nije to bila samo veza sa ostrvom. I ruta od Dablina do Londona je dobila na značaju. „Telford je verovatno učinio više za ujedinjenje Britanije nego sporazumi“, naglašava Masterton, napominjući i rad inženjera na poboljšanju puteva i luka u Škotskoj.
„Njegov put za Severni Vels bio je ključan za poboljšanje veza između Irske i Engleske – trgovinskih, poslovnih, političkih i društvenih.“
Ruta sa mostom podstakla je imigraciju, a irski radnici su preplavili Englesku da bi gradili kanale i puteve. Povećao se obim trgovine, a pošta je brže stizala iz jedne u drugu zemlju. Godine 1850, most Menaj dobio je brata – železnički most Britanija, ili Pont Britanija, koji je unapređen kako bi se omogućio automobilski saobraćaj preko njega 1980. godine. Ali Telford nije doživeo da to vidi, umro je 1834. u 78. godini.
Tokom života, izgradio je više od 1.000 mostova, 1.000 milja (1.600 kilometara) puteva, kao i desetine kanala, luka i pristaništa širom Velike Britanije. Bio je imenovan za prvog predsednika Instituta građevinskih inženjera, a njegov uticaj mu je doneo nadimak „Kolos puteva“.
Most je odmah postao turistička atrakcija. „Bio je čudo. Ljudi su dolazili samo da ga vide, i to se dešava i dan-danas. Stajao sam tamo i gledao ljude kako se zaustavljaju, fotografišu, pričaju o tome i odlaze“, navodi Dej.
Lokalna ikona
Most se i dalje koristi. Iako je gvožđe zamenjeno čelikom i dodata je nova kolovozna ploča 1930-ih, kameni stubovi su originalni.
„Možete videti tragove alata na kamenu, gde je isečen u kamenolomu“, otkriva Vilijam Dej, penzionisani građevinski inženjer, koji je radio na održavanju mosta. Drugi originalni elementi koji su još uvek u upotrebi su betonske kaldrme koje je Dejov tim otkrio tokom jednog niza radova na renoviranju.
„Stanje zidova je izvanredno – gotovo nepromenjeno“, ocenjuje Dej. Telford je počeo kao kamenorezac, a Dej smatra da uzrok njegovih visokih standarda u zanatstvu leži u njegovom poreklu. „Imao je veštinu i znanje o tome kako se kamen može koristiti“, zaključuje Dej.
Kao upravnik mosta – i prva žena koja ga je nadgledala u poslednjih 200 godina – Keri Evans mu se svakodnevno približava i stalno je iznenađuje tehničkim detaljima. Kako ističe, oduševljena je njime: „Kada stojite u njegovom podnožju, ne možete zaista da shvatite kako je neko to uspeo da osmisli“.
Rad na 200 godina staroj strukturi nije lak. Ne samo da moraju da uravnoteže zahteve modernog saobraćaja na mostu izgrađenom za kočije sa konjskom zapregom – postoji ograničenje brzine od 32 kilometra na čas na mostu, a trenutno je ograničenje težine 7,5 tona – već i otkrivaju nove stvari o mostu i moraju da sklope razloge koji stoje iza toga.
„Između svakog zidanog bloka nalazi se gvozdeni klin, i tek proverom dnevnika inženjera iz 1824. godine shvatili smo da su bili zabrinuti zbog bočnog pomeranja“, objašnjava Evansova.
Štaviše, meštani pokazuju veliko interesovanje za svaki posao koji treba da se uradi: „Da je to most bilo gde drugde, ljudi ne bi ni trepnuli, ali postoji ogromna emocionalna vezanost za njega, i nema ničeg sličnog nigde drugde u svetu“.
Dej se slaže da je „izazovno“ raditi na istorijskoj strukturi. Njegovi prošli projekti uključivali su uklanjanje staklenih panela dodatih 1938. godine i njihovu zamenu čeličnim pločama. Svaka promena koju su napravili morala je da bude odobrena od strane Cadw-a, službe za istorijsku životnu sredinu velške vlade.
„Gledajući inženjerski imperativ s jedne strane i istorijsku referencu, to je zanimljiv čin balansiranja“, kaže inženjer, dodajući da je oberučke iskoristio priliku da radi na mostu kada se pojavila. „To je nešto posebno što možete dodati u svoju biografiju.“
Nije iznenađujuće što je most sam po sebi postao turistička atrakcija. „Zaista je uzbudljivo iskustvo voziti se između dva mola preko te vode“, kaže Masterton.
Postoji centar za posetioce na strani Anglsija, gde se grad zove Menaj Bridž (Menaj Most).
Most je toliko čvrsto ukorenjen u britanskoj psihi da je „Operacija Menaj most“ (Operation Menai Bridge) zvanična šifra u slučaju eventualne smrti kralja Čarlsa III. (Za smrt njegove majke, kraljice Elizabete Druge, šifra je bila „Operacija Londonski most“.)
Most je imao trenutni efekat na zajednice koje je povezivao kada je otvoren, ali 200 godina kasnije i dalje predstavlja ikonu za lokalno stanovništvo.
„Postoji ogromna emocionalna veza sa mostom. Ne biste ni pomislili da krečnjak star 300 miliona godina sa čelikom na njemu ima tu fizičku i emocionalnu vezu sa ljudima, ali tako je“, kaže Keri Evans, koja je odrasla u tom kraju i članica je Ženskog inženjerskog društva.
Iako ne misli da ju je veza koju sa mostom ima još od detinjstva podstakla da postane građevinski inženjer – samo osam odsto njih su žene – Keri se seća vožnji iz detinjstva nedeljom ujutru po tom području.
Vilijam Dej, inženjer mostova koji se preselio u ovo područje iz Engleske 1998. godine, apsorbovao je ulogu koju je most igrao u istoriji njegove tazbine. Majka njegove žene rođena je na Anglsiju, a njen otac na kopnu.
„To je prilično uobičajena priča, veza preko moreuza. Vremenom je most postao suštinska veza. Katastrofalno je kada je zatvoren iz bilo kog razloga“, naglašava Dej i dodaje da je prelazak preko mosta svakodnevna pojava za većinu ljudi u tom području, ali i pored toga važi za ikonu kraja.
Keri Evans smatra da je most postao još važniji za zajednicu posle pandemije: „Nakon karantina, mogućnost prelaska mosta preko Menajskog moreuza simbolizovala je slobodu, povezanost, porodicu“.
I dva veka kasnije, kaže Evansova, on je ponos ruralnog Severnog Velsa. Upravo je taj ponos stajao iza proslava 200. godišnjice koje su preplavile most u januaru.
„Iako su ovakve stvari radili širom sveta, ili su počinjali, mi smo to prvi uradili ovde u Severnom Velsu“, poručuje Keri Evans.
(RTS)