Delo koje je izradio vajar Domeniko Sepe napustilo je prostorije Muzeja „Maradona“ u Španskoj četvrti i krenulo na simbolično putovanje kroz ulice i trgove, gde se sećanje na velikog Pibe de Oro nikada nije ugasilo. I danas se oseća ista emocija, čuju se isti poklici, oseća se ista zahvalnost.
„Dijego nije mrtav – njegovo telo je umrlo, ali njegova duša živi u nama, stanovnicima Napulja, i u svim ljudima koji ga vole. Dijego je uvek prisutan, a lepše od svega je što on pripada narodu“, rekao je Masimo Vinjati, vlasnik Muzeja „Maradona“.
Mnogi zastaju da ispričaju šta Maradona za njih predstavlja.
„Dijego je strast, ljubav, tradicija; on je pravi simbol Napulja“, kaže jedna Napolitanka. Drugi dodaje: „Dijego je jedinstvo. Znao je da ujedini ljude, čak i one sa severa koji su ranije bili protiv nas. Zahvaljujući njemu, i oni koji nisu iz Napulja postali su nam bliži.“
Na pitanje novinara šta Dijego znači za Napulj, odgovor dolazi kratko, gotovo kao izreka: „Posle San Đenara, dolazi Dijego.“
Trideset pet godina nakon njegovog poslednjeg gola na stadionu San Paolo (danas Stadion „Maradona“) i skoro pet godina posle njegove smrti, Argentinac ostaje tačka oslonca, simbol koji prevazilazi fudbal. U Napulju, Maradona je više od fudbalera – postao je kolektivno sećanje, vera, način života.
A svakog 30. oktobra, grad ga seća kao što se sećaju svetaca – s nežnošću, s nostalgijom i sa zahvalnošću koja nikada ne stari.
(RTS)