Čudesna su to bića jer često, pretećeg izgleda, straše i odbijaju; ponekad, egzotična i misteriozna – golicaju maštu i privlače, a kadkad pitoma i prijazna – bude simpatije i osmeh.
Ta neuništiva dela čekića i dleta mogu se naći u čitavoj Istočnoj Aziji, po kojoj su se, uprkos japanskom nazivu koji sugeriše poreklo s Korejskog poluostrva, smatra se, proširili iz majke Indije, gde su strpljivo i verno stražarila na prilazima budističkim hramovima kao zaštitnici monaha – prvobitno to su bile stilizovane statue lavova, koji su svojim mrkim pogledom, impozantnim očnjacima i teškim šapama trebali da oteraju zle duhove i sačuvaju budističke iskušenike od bolesti i nezgoda.
Lav kao mitski arhetip
U budizmu njegov utemeljivač Gautama Sidarta neretko se naziva „lavom (plemena) Šakja“, i zbog svog aristokratskog porekla, i zbog hrabrosti koju je ispoljio u borbi protiv patnje, neznanja i iluzija za dobro čovečanstva.
Kada je Budino učenje o patnji i načinima za njeno prevladavanje, te spasenje od bolnog točka života i smrti prodrlo u Kinu, skupa s njegovim postulatima usvojen je i običaj postavljanja statua para lavova pred manastirima.
U kineskom svetu oni su ubrzo postali opšteprihvaćeni, te su počeli da se pojavljuju ispred i unutar hramova drugih vera, kao što su taoizam i konfučijanstvo, kao i pred grobovima careva i plemstva jer, slično drugde u svetu, i u staroj Kini lavovi su, pored snage, simbolizovali vlast i visok društveni status.
No, pošto te moćne grabljivice iz porodice mačaka ne žive u njihovoj zemlji, kineski majstori nikada nisu imali priliku da ih vide svojim očima, pa su za vodilju u izradi njihovih kipova mogli da uzmu samo na opisu škrta predanja i svoju stvaralačku maštu – lek za nedostatak znanja potražili su u čudovištima iz domaće mitologije.
Oni su tako stvorili jedinstveno stvorenje, čiji je izgled, zavisno od mašte, umetničkih sklonosti i tehničke veštine skulptora, značajno varirao: od snažnog ljutitog psa sa zmajskom glavom, preko stilizovanog lavića simpatičnog, nezgrapnog izgleda, do fantazmagorične zveri vanzemaljskog izgleda koju je današnjem posmatraču nemoguće klasifikovati – taj raznovrsni likovni izraz uzrok je širokog dijapazona emocija ili utisaka koje oni bude.
Između lava i psa, između budizma i šintoa
Kada je budizam prenet na Korejsko poluostrvo i odatle na Japanski arhipelag i tamošnji vajari su se našli na sličnom iskušenju – mogli su da se oslone samo na prethodne kineske primere i svoju maštu.
I dok su statue zveri-zaštitnika u Kini i danas isključivo poznate kao „kameni lavovi“, sudeći po nazivu, stanovnicima japanskih ostrva oni su se učinili slični psima. U Zemlju izlazećeg sunca „korejski psi“ su stigli, smatra se, u 7. ili 8. veku i, slično Kini, stekli ulogu zaštitnika dvorjana i najvišeg plemstva, da bi onda, kao odbrana od zlih duhova i nesreće te simbol vladara, zaposeli najpre ulaze u šinto svetilišta povezana s carskom porodicom, a onda i druga.
Čuvajući kapije svetih šinto hramova od prljavštine profanog sveta, oni su postali stražari koji štite uzvišeno, svešteno i čisto – vrsta graničara koji svojim prisustvom označavaju prelaz iz sfere svetovnog u domen božanskog.
U početku reč je bila o paru statua identičnog izgleda, ali su u 9. i 10. veku, pod uticajem ezoteričnog budizma, koji je stekao pristalice i na japanskom dvoru, počeli da niču prikazi u kojima je jedan od „pasa“ bio izvajan s otvorenim ustima, a drugi sa zatvorenim. Onaj na desnoj strani ulaza u hram, naime, držao je čeljust otvorenom kao da izgovara glas „a“, a onaj s leve zatvorenom, kao da želi proizvede (prigušeni) nazalni glas „un“.
To su, kažu, prvi i zadnji glas, odnosno, početak i kraj azbuke drevnog sanskrita, koji je u ezoteričnom budizmu važio za sveti jezik koji izražava konačnu istinu i sadrži magijske moći, pa je takva kompozicija „korejskih pasa“ predstavljala mistični simbol početka i kraja svemira, odnosno, svega postojećeg – istine same. „Aun“ je, zapravo, japanski izgovor stare indijske rečce „aum“ ili „om“, koja poseduje slično mistično značenje i često prethodi ili prati molitvu i meditaciju.
Spoj pomenutih glasova u Japanu i Istočnoj Aziji tumačen je i kao jedinstvo suprotnosti (jina i janga), ali i simbol skladnog disanja, te, šire, harmoničnog delovanja, budući da je izgovoriti glas „a“ zahtevalo udisaj, a proizvesti glas „un“ kroz nosizdisaj.
Ovde treba imati na umu da je ezoterični budizam božanstva domaće japanske vere šinto, u kojoj su štovani duhovi prirode i preci, video kao avatare ili manifestacije buda i bodisatvi – to praktično znači da klanjati se šinto bogovima, u suštini, znači obožavati uzvišena budistička bića.
Sekta šingon, koja je glavni zastupnik ezoteričnog budizma u Japanu, zbog toga se nije ustezala da gradi šinto svetilišta unutar svojih hramova ili odvojeno, pa su šinto bogomolje koje na ulazu imaju „korejske pse“ koji izgovaraju „aun“(„om“) najčešće delo budista, ili se bar nalaze pod njihovim misaonim uticajem.
Od starine do danas
Vekovima, „korejski psi“ su u Zemlji izlazećeg sunca pravljeni od drveta, ali su vlaga i truljenje koje ona podstiče ponukali stare Japance da se okrenu trajnijem materijalu – kamenu, usled čega su tvorevine od drveta skoro iščezle u ranom novom veku.
U to doba mira pod vladom šoguna iz klana Tokugava, bogatili su se trgovci i zanatlije – oni su u 17. i 18. veku postali dovoljno imućni da su mogli sebi da priušte da šinto hramovima doniraju statue „korejskih pasa“ koje su od kamenorezaca naručili o sopstvenom trošku. To su naročito često činili nakon prirodnih nesreća i zaraza, čime su izražavali želju da ih duhovi „korejskih pasa“, koji su i sami bili poštovani kao sveta moćna bića, zaštite od pošasti.
Danas ta fantastična bića ponekad krase i prilaz i predvorje starijih, uglednijih prodavnica i radionica i, naročito, restorana kineske hrane, kojima, veruje se, donose prosperitet i sreću i, gde na neki način na sebe uzimaju i ulogu simbola kineske kulture uopšte.
U našem dobu u ostrvskoj carevini se mogu naći razne varijante „korejskih pasa“ (mada se i oni od kraja 19. veka proizvode po kalupu u standardnim veličinama, što umanjuje raznolikost). Naime, ponekad, oni se prednjim šapama oslanjaju na, ili pak u njima drže kuglu. Ona simbolizuje bogatstvo, te se smatra znamenjem koje priziva ili nagoveštava izobilje i sreću.
Odnosno, lopte ili kugle se u Istočnoj Azija povezuju s prosperitetom i blagostanjem jer se kotrljaju, odnosno, lako kreću – njihovo unošenje u kipove stoga je izraz želje da u životu sve ide glatko. Takođe, u kineskom i japanskom jeziku ideogram za kuglu ili loptu ima i značenje dragog kamena ili nakita, zbog čega se, osim sa bogatstvom, povezuje i sa visokim društvenim statusom.
Ima i statua koje u ustima drže kuglu – to se često tumači kao simbol sitosti i ispunjenosti, odnosno, sreće i dobrog života, mada ima i onih koji u toj verziji kuglu vide kao prepreku za govor zle sadržine, te čitav prikaz doživljavaju moralistički, kao opomenu da se ne sme lagati i druge vređati.
Uticaj političke ideologije?
Nisu retke ni statue na kojima se pojavljuju mladunci, ponekad i čitavih šest. I dok nema sumnje da je takva kompozicija izraz želje za brojnim porodom, pojedini istoričari povezuju pojavu tog motiva sa militarizacijom Japana koja je otpočela krajem 19. veka jer je novoformirana centralizovana država tada počela da od građanstva traži da rađa vojnike i radnike kako bi zemlja vojno i ekonomski ojačala.
U Japanu se mogu videti i dela u kojima par „korejskih pasa“ ili mitskih lavova stoji na vrhu brda ili planine, odakle posmatraju svoje mladunce koji puze uz njene padine – to je aluzija na srednjovekovno istočnoazijsko verovanje da lavice bacaju svoje mladunce u provaliju ne bi li ih naučile da budu hrabri i brinu sami o sebi, te da podižu samo one među njima koji se sami dokopaju vrha.
I ovo je bila poruka, smatraju japanski intelektualci, koja izražava samurajski ideal čeličenja, koji je išao na ruku ratobornoj, totalitarnoj državi na prelasku iz 19. u 20. vek, koja je stanovništvu neumorno sugerisala, ili bolje reći, nametala da bude snažno i uvek spremno za rat.
Umetnička sloboda
Poslednjih godina skulptori uzimaju sve više slobode i, u skladu sa savremenim sekularnim pogledom na svet koji je neopterećen konceptom opasnosti od zlih duhova i potrebom da se od njih zaštiti, može se reći, ponekad igraju, pa „korejski psi“ (bar oni koji čuvaju privatne prodavnice), čini se, imaju sve manje zajedničkog sa strašnim lavovima i njihovim mitskim predodžbama, te sve više liče na simpatične kućne ljubimce vanzemaljskog porekla.
U današnjici, oslobođenoj od ideologije koja opsesivno diktira potrebu za ratom i dominacijom nad drugima narodima i državama, ni parabola o lavovima koji odbacuju porod koji je nedovoljno snažan ili snalažljiv nema prođu kakvu je imala u prošlosti.
Takođe, „korejski psi“ su poslednjih decenija ušli u popularnu kulturu i industriju suvenira, pa sada maštoviti autori stripova i dizajneri proizvoda, skloni stvaranju dražesnih likova, imaju sve više uticaja na to kako narod doživljava ta (polu)mitska stvorenja.
Tako statue „korejskih pasa“ predstavljaju ogledalo promena, ne samo u verovanjima i vrednostima sveštenstva i običnog građanstva, već i državnoj politici i ekonomskim kretanjima.
(RTS)