„Ja sam jako srećna zato što pričam o istoriji odevanja u jednom salonu gde je čak i jedna naša kraljica dolazila kod svoje prve dame dvorske, dame Mirke Grujić, počasne dame. I sad vi u takvom jednom dekoru pričate o istoriji odevanja, a pričate o tome da je jedan Dositej Obradović prvi u Beogradu došao i doneo stil Napoleonovog carstva u orijentalni Beograd“, dodala je gošća Beogradske hronike.
Jelena Stanković iz Turističke organizacije Beograda kaže da je za Beograd kao glavni grad izuzetno značajno što ima veliki broj kulturnih sadržaja koje ima da ponudi. Posebno objašnjava jednu nesvakidašnju priču o čaju (Čajanka sa Kraljicom Natalijom u Domu Jevrema Grujića): To je priča o čaju koji se može popiti sa kraljicom Natalijom u redovnim terminima. Nakon deset godina to je postao već možemo reći jedan prepoznatljiv brend ovog zdanja“.
Stankovićeva dodaje da su se uporedo razvijali i drugi programi pored stalne postavke. Zbirka u Domu Jevrema Grujića broji oko 600 umetničkih dela, a pažnju publike privukle su i muzičke predstave Dve žene i jedan rat i Mala crna haljina, kao i nova kabaretska predstava. Kada se dodaju intimni ambijent i posebna interakcija sa publikom, jasno je da je program – pun pogodak koji je zanimljiv i turistima.
Skidanje gvozdenih zavesa i demokratizacija uz disko
Da Beograd ima dugu tradiciju kvalitetnih kulturnih ali i zabavnoih saržaja i da je pratio globalne trendove, potvrđuje i činjenica da je daleke šezdeset sedme godine, disko iz Pariza, Milana i Londona došao u glavni grad Srbije.
„To je bila prvorazredna senzacija. Zamislite da tada u još onom socijalizmu i komunizmu, dosta sivom i neprijatnom – odjedanput diskoteka u Beogradu. Diskoteka je demokratizovala zabavu. Devojke su mogle da dođu same sa drugaricom. Nije morao da ih doprati dečko ili mladić. Mogle su same da igraju na podijumu i to je izazvalo ogromno interesovanje javnosti“, rekao je Lazar Šećerović, vlasnik prve prestoničke diskoteke.
Dodao je da su napadi na koncept diskoteke u štampi su „bili užasni“.
„Svi su pisali protiv, da je to nešto negativno, da je to uticaj Zapada, da tu sedište ima CIA, da se tu snimaju špijunski filmovi… Ali ta diskoteka je opstala i ona je tu se skupljala takozvana zlatna mladež. Najdivnije, najšarmantnije devojke Beograda i najdivniji mladići moji drugovi, koji su svi bili veliki plejboji, tada se snimalo mnogo koprodukcija, tako da je pola Holivuda i pola Činečite, rimskog filmskog grada, prodefilovalo kroz našu diskoteku“, ispričao je Šećerović u Beogradskoj hronici.
U doba kada su na vrhuncu popularnosti bili „Bitsli“ i „Rolingstonsi“, posle večernjih koncerata, jedan broj ljudi, odlazio je u disko-klub, a dovodila ih je, kako se Šećerović seća, Lokica Stefanović.
„Svi su bili zapanjeni da iza te famozne gvozdene zavese da se tako nešto događa u Beogradu. Jedan baš duhoviti kolega novinar je nazvao prva diskoteka od Trsta do Vladivostoka. Ona je pokrivala tri četvrtine hemisfere“, ističe Šećerović.
Na pitanje o tome da li se Beograd bolje zabavljao nekada u odnosu na savremene sadržaje i ponude, Šećerović objašnjava: „Diskoteka je imala jedno vrlo čudno radno vreme, od pola sedam do pola jedan. Danas mladi izlaze u dva, u tri ujutru. Ali pored toga, kada su dolazili članovi raznih filmskih ekipa, italijanske, francuske, američke… oni bi bili pozvani posle pola jedan na nastavak, na partije privatne u moje apartmane, gore na spratu, i često smo ostajali do zore“.
„Mi nismo nikakva provincija, naprotiv, Srbija je mnogo dala čovečanstvu i Evropi, a najkultnije dve diskoteke 20. veka, Studio 54 i Ksenon u Njujorku, su otvorene deset godina posle naše diskoteke“ zaključio je Lazar Šećerović, uz opasku: „ Ja da sam sad u gimnaziji, ja bih imao dva telefona. Jedan da me roditelji kontrolišu, jedan za moje društvo“.
(RTS)