Jedno od najpoznatijih naučnih istraživanja o ovoj temi objavljeno je 1894. godine. Sada je 2026, a nova naučna studija pokazuje da istraživanje još uvek nije završeno i da detalji ovog fenomena tek treba da se u potpunosti razjasne.
Prema nalazima tima koji predvodi veterinarski fiziolog Jasuo Higuraši Univerziteta Jamaguči u Japanu, izuzetna sposobnost mačaka da se pravilno dočekaju na šape delimično je posledica razlika u fleksibilnosti duž njihove kičme.
Istraživači su merili obrtni moment, ugao rotacije, krutost i takozvanu neutralnu zonu – opseg pokreta u kome je potrebna minimalna sila za kretanje – u svakom delu kičme.
Ispostavilo se da prednji deo kičme, grudni (torakalni) deo, ima mnogo veći opseg pokreta i mnogo lakše se uvija nego krući lumbalni deo u zadnjoj polovini tela.
Istraživači navode da se „rotacija trupa tokom ispravljanja u vazduhu kod mačaka odvija uzastopno – prvo se rotira prednji deo trupa, a zatim zadnji. Fleksibilna grudna kičma i kruta lumbalna kičma pri aksijalnoj torziji pogodne su za ovakvo ponašanje.“
Zagonetka padajuće mačke privukla je široku pažnju kada je francuski fiziolog Etjen-Žil Mari koristio ranu brzinsku fotografiju da zabeleži mačku koja se uvija u vazduhu. Njegove fotografije objavljene su u naučnom časopisu Nejčer 1894. godine i pokazale su mačku koja počinje pad bez rotacije, ali se nekako pre prizemljenja preorijentiše, što je naizgled protivrečilo zakonu održanja ugaonog momenta.
Ova pojava je u fizici brzo postala poznata kao „problem padajuće mačke“. Tek 1969. godine istraživači su matematički pokazali da mačka može da se preorijentiše u vazduhu uvijanjem različitih delova tela jednih u odnosu na druge, što joj omogućava da se okrene čak i dok je ugaoni moment očuvan.
Ipak, mnoga istraživanja bavila su se uglavnom fizikom ovog fenomena. Anatomski mehanizmi koji omogućavaju mačkama da izvedu ovu rotaciju mnogo su manje proučavani.
Higuraši i njegove kolege istraživali su zagonetku na njenom izvoru – mačjoj kičmi. Pažljivo su izdvojili kičmene stubove iz pet doniranih tela mačaka, uključujući rebra i krsnu kost, pri čemu su ligamenti i međupršljenski diskovi ostali netaknuti.
Svaka kičma podeljena je na dva regiona: grudne (torakalne) pršljenove i lumbalne pršljenove. Zatim je svih deset delova kičme postavljeno u uređaj za torziju kako bi se testiralo koliko mogu da se uvijaju.
Razlika između grudnog i lumbalnog dela bila je veoma izražena. Opseg pokreta grudne kičme bio je oko tri puta veći od lumbalnog, a krutost grudnog dela bila je za oko trećinu manja.
Grudni deo je takođe imao neutralnu zonu od oko 47 stepeni, dok lumbalni deo nije imao neutralnu zonu uopšte.
Iako je uzorak bio mali, razlika je bila uočljiva kod svih pet kičmi, što ukazuje da su fleksibilnost grudnog dela i krutost lumbalnog dela verovatno opšte karakteristike mačje kičme.
Zatim su naučnici želeli da vide da li se ove osobine mogu uočiti tokom pada mačke. Posmatrali su dve žive mačke, spuštajući svaku po osam puta sa visine od oko jednog metra na mekani jastuk, dok je čitav proces snimala kamera velike brzine.
Rezultati su pokazali da se mačke ne uvijaju jednim glatkim pokretom; prvo se rotira prednji deo tela, a zatim sledi zadnji. Vremenska razlika između ova dva pokreta iznosila je oko 94 milisekunde kod jedne mačke i 72 milisekunde kod druge.
Istraživači predlažu da se mačke tokom pada ispravljaju u fazama, a ne kao jedna celina. Prednji deo tela kreće prvi jer je kičma tu fleksibilnija, a prednja polovina tela ima oko polovinu mase zadnjeg dela. Zatim sledi krući i teži zadnji deo tela.
Ova različita fleksibilnost kičme može biti korisna i u drugim pokretima, kao što su trčanje i naglo skretanje pri velikoj brzini, jer sposobnost da se različiti delovi kičme nezavisno nagnu povećava okretnost mačke.
(RTS)