U Italiji, kao i u mnogim drugim gradovima sveta, postoje „Kafići smrti“.To nisu fiksna mesta, organizator odabere jedan kafić i u njega pozove ljude koji žele da razgovaraju o smrti i o toj temi se onda govori uz kafu, čaj i kolače onako kako prijatelji razgovaraju o bilo kojoj drugoj temi. I ono što je zanimljivo jeste da svi odu kućama nakon toga sa vrlo pozitivnim stavom o životu i tim osećanjem da nisu sami. Da dele istu sudbinu, jer je smrt nešto što sve nas čeka.
Zovu se „Kafići smrti“ iako to, bukvalno prevedeno sa engleskog, dobija negativno značenje. Radi se o mestima na kojima se diskutuje o toj temi na laički način, bez stručnjaka i predavanja, čovek sa čovekom, iz srca.
Ideju je dobio švajcarski sociolog Bernard Kretaz koji je organizovao prvr kafee ove tematike početkom dvehiljadite sa željom da se suprotstavi savremenoj ideji o smrti i žalosti kao nečemu o čemu ne treba da se govori. Od 2010. godine ova ideja se proširila u svetu modelom koji je osmislio Džon Andervud zajedno sa Sju Barski Rejid.
„Ova vrsta kafe-a nisu osmišljena u profitabilne svrhe, niko ništa ne mora da kupi niti se bilo šta plaća, mi takođe ne nudimo neka rešenja u vezi ove teme kojoj prilazimo sa velikim poštovanjem tuđih verovanja, mišljenja i različitosti. Ljudi jednostavno popiju kafu ili čaj pričajući o temi o kojoj se malo priča i kada čujete šta ti ljudi imaju da kažu shvatite koliko je to moćno i koliko pozitivan efekat ima.
Prosto se ljudi momentalno povežu jer je to nešto što čeka sve nas, a širenje ove vrste kafea u svetu nam pokazuje da danas, baš zbog ovog nestabilnog vremena u kome živimo, treba da govorimo o smrti, jer tada zapravo govorimo o životu. Razmišljanje o smrti je meni pomoglo na mnoge načine, mi ne znamo kada će biti naš poslednji momenat u ovom životu, ne znamo kada je poslednji put da ćemo nešto uraditi ili videti neku osobu, zagrliti je ili poljubiti i razmišljanje o smrti nam pomaže da imamo bolji odnos prema životu“, rekao je Džon Andervud.
Cilj ovih kafea jeste da se promoviše svest o smrti sa namerom da se ljudima tako pomogne da što bolje žive svoj život. Razgovor o smrti sa drugim ljudima podstiče na to da se život živi punim plućima te da se lakšepodnese ideja o tome da je sudbina svih na planeti ista.
„Kafić smrti“ nije mesto na koje dolazite da slušate šta psiholozi imaju da kažu na tu temu. Takva mesta već postoje i potpuno su drugačija. U ovom kafe-u u se ćaska o toj temi, upravo ovako kako mi sada pričamo. To su ljudi koji se međusobno ne poznaju i kada krenu da pričaju o smrti to se uglavnom razvije u neke druge teme. I to je naša karakteristika, mi ništa ne prodajemo, nemamo reklame i kod nas ne učestvuju eksperti. Ovo je podela emocija, iskustva, razmišljanja.
Radi se o konverzaciji koja je podeljena u dva dela, krene se od smrti, a onda se ode na potpuno drugu stranu tj. kako da živimo bolje, da radimo ono što nam se dopada te da ne dočekamo smrt puni kajanja jer nismo živeli punim plućima. Ja na primer tražim da na panou svako od njih napiše „Pre nego što umrem želim da:…“ i svako ima neku svoju viziju a to im pomogne i da odrede prioritete u životu“, rekla je Elizabeta Luki, organizatorka „Kafea smrti“.
„Smrt je nešto o čemu se ne priča u stilu: to donosi nesreću ili je na neki način morbidno, ljudi kao da se stide da pričaju o tome. Ovde oni sede i svako priča šta misli o ovoj temi i to je vrlo lepo jer se ljudi povezuju na taj način, dele stvari, to je ljudsko povezivanje jer neko sa vama deli ono što mu je u srcu“, rekao je Spenser Tomas.
Smrt nas približava, ujedinjuje i to na jednom vrlo normalnom mestu uz čaj i kolače. Mi rado idemo u kafiće ne bi li se našli sa našim prijateljima ali sa njima najmanje razgovaramo o smrti a ja želim da se povežem sa ljudima na dubljem nivou i mislim da je ovo zaista pravi način za to. Ovo nije terapija ili savetovalište, ako ljudi to traže l onda ne treba da dolaze ovde jer već ima puno takvih mesta, ovde se ne radi tome, ovde se radi o ljudskom povezivanju i priči o temi koja nas sve ujedinjuje. Ljude to zanima jer ljude zanima kako da što bolje žive“,rekao je Adam Dunkan, posetilac kafea.
I upravo je to smisao ovih kafea. Govoreći o smrti zapravo se govori o životu. Svima nam se desilo da ako započnemo takvu temu sa nekim od naših prijatelja oni često kažu: Hajde da pričamo o nečem lepšem.
Dok ljudi koji posećuju ove kafiće slušajući upravo tuđe strahove, ideju o smrti, osećaju da nisu sami i odatle izlaze nasmejani i dobro raspoloženi jer iako svi imamo svest o tome da ćemo jednog dana otići sa ove planete, još uvek nemamo razvijenu svest o tome kako da najbolje živimo naš život.
To je dakle svrha ovih kafića u kojima smrt više nije tabu.
(RTS)