Gregori Krudson rođen je 26. septembra 1962. godine u njujorškom Bruklinu. Kada je imao deset godina, njegov otac, psihoanalitičar, poveo ga je u Muzej moderne umetnosti na izložbu Dajane Arbuz. Godinu dana nakon samoubistva – imala je 49 godina – ona je 1972. postala prva fotografkinja koja je uvrštena na Venecijansko bijenale.
Za života je fotografisala striptizete, karnevalske izvođače, nudiste, ljude sa patuljastim rastom, decu, majke, parove, starije osobe i porodice srednje klase, i to u njihovim domovima, na ulici, na radnom mestu, u parku. To rano estetsko iskustvo uticalo je na dečaka iz Bruklina da postane fotograf.
U podrumu svesti
Umetnosti ga je vodila u tajanstvenost roditeljskog doma. O tome je jednom za nemačku televiziju rekao da je rado krišom odlazio do očeve psihoanalitičarske prakse koja je bila u podrumu kuće. Seća se da je jednom naslonio uvo na vrata da bi prisluškivao razgovor. To je docnije nazvao „prvom umetničkom uspomenom“ jer je kao dete pokušao da dokuči tajnu koja se skrivala u roditeljskom domu. Teška atmosferu i delovi razgovora sa pacijentima za njega su bili nerazumljivi, jezivi i misteriozni. Kada posetilac njegove izložbe sazna za ovo formativno iskustvo iz umetnikovog detinjstva, onda shvata da se poneka utvarna scena začela u podrumu roditeljskog doma.
Možda učitavam, ali fotografiju poput ove – zvanično je bez naslova – koja usred domaće atmosfere američke kuće krije horor, mogao je da inscenira samo klinac koji je prisluškivao psihoanalizu.
Kao mnogi tinejdžeri te generacije bio je član benda. Ali za razliku od brojnih sastava, njegova rok grupa „The Speedies“, objavila je nekoliko stvari na žanrovskoj granici pauer-popa i panka. Bili su predgrupa velikim bendovima, uradili nekoliko snimaka. Jedan od njih Let Me Take Your Photo imao je u sebi proročansku moć jer je zapravo predvideo slavnog fotografa Krudsona. Kompanija „Hjulet Pakard“ (Hewlett-Packard) se 2005. prisetila pesme iz 1979. i upotrebila je u reklami za digitalne kamere.
Sredinom 1980-ih Krudson je studirao fotografiju na Perčejz koledžu Državnog univerziteta Njujork, a obrazovanje iz oblasti likovnih umetnosti stekao je na Univerzitetu Jejl. Predavao je na više koledža da bi 1993. postao docent na Univerzitetu Jejl. Krudson tamo danas ima zvanje profesora.
Zastupaju ga poznate njujorške i londonske galerije. Izložba koja je postavljena u Umetničkom muzeju Bon predstavlja retrospektivu ukupnog umetnikovog dela.
Krudson se naslanja na tradiciju dokumentarne fotografije ali zapravo suštinski izraz pronalazi istražujući vizuelni jezik velikih filmskih režisera – Hičkoka, Spilberga ili Dejvida Linča.
Linčova kultna serija Tvin Piks, koju sam početkom devedesetih odgledao bez daha, bila mi je i prva vizuelna asocijacija kada sam zakoračio u izložbene prostorije. Onako kako Linč svoju radnju smešta u izmišljeni provincijski grad na američkom severu, tako i Krudson stvara svoju fiktivnu varoš – Ivningsajd.
Jeziva idila
Ova umetnost dosledno istražuje urbana predgrađa Amerike, tamo gde ona neprimetno prelaze u divljinu. Tu su skriveni strahovi, čežnje i želje. Krudsonove fotografije zapravo izazivaju nelagodu, slično kao u Linčovom filmu Plavi somot. Jeziva atmosfera često ne može do kraja da se objasni – ona potiče iz nedorečenog među ljudima.
„Veliki sam fan Dejvida Linča. Veoma je uticao na moju seriju fotografija Čudo prirode. I drugi umetnici su uticali na mene. Izazov se uvek sastoji od toga da upijete te uticaje i od njih napravite nešto što je samo vaše“, kaže Krudson. Po ovome što vidim fotograf je pronašao svoj, prepoznatljiv jezik.
Ljudi su na radnim mestima. Zarobljeni u apsolutnom ekonomskom zastoju. U privrednoj propasti. Blagostanje je izgubljeno. Budućnost je neizvesna, neprozirna. Život se svodi na čekanje bez smisla. Ivningsajd je deo trilogije koja govori o kraju američkog sna. Trilogija je nastajala deset godina. Prvi deo trilogije Katedrala borova, jeste ciklus fotografija koji likove zamrzava u okruženju koje ih čini sićušnim. A na fotografijama se sve već desilo. Samo što ne znamo šta je to.
Ovaj ciklus je nastajao između 2012. i 2014. Posle toga je usledio ciklus Pomračenje moljaca. I na njemu je Krudson radio dve godine, završio ga je 2019.
Kritičari ukazuju na to da je njegovo svetlo, koje često sugeriše san, zapravo svetlo košmara. Umetnik potvrđuje da u njemu postoje strahovi i da upravo oni pokreću njegove slike. Za njega je jedan od razloga bavljenja umetnošću pokušaj da se u život unese izvesni red, jer mi kao ljudske jedinke osećamo da je život u haosu, izvan kontrole. „Zato mislim da je umetnost jedan od puteva da se u tom haosu stvori smisao“, kaže Krudson.
On ide tim putem od svojih početaka. U prvom značajnom ciklusu fotografija pod nazivom Čudo prirode životinje se ponašaju zagonetno.
Kakav bi to smisao mogao biti u mrtvoj ptici na travnjaku i lalama? U njihovom odnosu zasnovanom na fotografovoj režiji? Ove fotografije su nastale u studijskim uslovima.
Kritičari smatraju da je Gregori Krudson svedok pretvaranja „američkog sna“ u košmar. Međutim, umetnik kaže da „američki san“ zapravo ne može biti okončan, jer nikada nije ni bio realnost, već je pre jedan osećaj, koji je još uvek živ: „Naravno da postoji san. Ali to je san, a ne stvarnost. Zato još uvek postoji osećanje da napolju postoji nešto mnogo veće. Da još uvek postoje šanse“.
Krudson odbija da ponudi jednoznačno tumačenje svojih slika. Ne želi da ukine višestrukost: „Moj zadatak je da stvaram snažne slike koje gledaocu, nadam se, daju osećaj za trenutak u kojem živimo, ali i za osećaj za moguće, za nešto veće“.
To „nešto veće“ koje izmiče određenju jeste ono što Krudsona inspiriše da se pokrene, da nastavi potragu svojim fotografijama.
Celi set za jedan trenutak
Način na koji ovaj američki fotograf radi, skoro je istovetan sa načinom snimanja filma. Njegova ekipa je velika, radi se sa kranovima, insceniraju se veliki prizori. Ništa na tim fotografijama nije slučajno. Detalji se razrađuju izuzetno pažljivo kako bi fotografije dobile preciznost i snažan narativni potencijal. Hiperrealistička tehnika je često prožeta nadrealnom atmosferom.
Gregori Krudson ne pravi famu od svog rada. Na ekranu postavljenom na ulazu u izložbu objašnjava kako nastaju fotografije: „Sve počinje traženjem lokacije. Ponekad se nedeljama sam vozim unaokolo tražeći dobro mesto. Kada smo u produkciji, radimo pet-šest nedelja sa tridesetak ljudi, kao na filmu. Ali za razliku od njega, na fotografiji ne postoji vreme pre i vreme posle, ona pokazuje jedan jedini trenutak u vremenu“.
Sa njim su na snimanju radila i poznata imena Holivuda, kao što je Rik Send koji je pre toga bio Spilbergov ili Kopolin direktor fotografije. Prigušeno svetlo je potpuno verodostojno. Ljudske figure kao da su potpuno zarobljene u trenutku bez zvuka. Izolovane. Kao hipnotisane. Kritičari i novinari tu atmosferu upoređuju sa onom iz košmara. „Naravno, postoji i taj podsvesni nivo koji je deo mene. Tuga, osećaj otuđenosti“, kaže umetnik. Priznaje da kod njega postoje strahovi, ali upravo oni pokreću njegove slike. Za njega je jedan od razloga bavljenja umetnošću pokušaj da se u život unese izvesni red, jer osećamo da je život u haosu, izvan kontrole. „Zato mislim da je umetnost jedan od puteva da se u tom haosu stvori smisao“.
Tvoj dom se okreće protiv tebe
Oduvek je želeo da stvori sliku žene koja lebdi u jednoj prostoriji, to je bila slika koju je nosio sa sobom, u glavi. Smišljao je način na koji će je materijalizovati. I smislio ga: Oko ženske figure izgradili su bazen i napunili ga vodom. Radi se o osećanju otuđenosti. „Dom povezujemo uvek sa zbrinutošću i bezbednošću. Ali ovde se vaš dom okreće protiv vas“.
Bez obzira na to da li radi crnobele fotografije ili ogromne scene fotografisane u boji, zagonetna pozadina, podtekst ostaje.
Mada pažljivo planira i inscenira svoje slike, ovaj fotograf ponekad poseže za nepoznatim elementima. Ima i zabavnih primera. Jednom nije bio zadovoljan snimljenim materijalom. Pozivao je policiju, kako bi i njihovo vozilo bilo na slici.
Dešavalo bi mi se da skoro umislim da sam prepoznao scenu iz filma Bliski susreti treće vrste Stivena Spilberga, u kojem obična prigradske porodica biva suočena sa misterioznim aktivnostima vanzemaljaca. Doduše, Krudson ne pruža ključ misterioznosti, pa ni u vidu vanzemaljaca. Ali mesta, svetlo i ljudi opčinjeni njim su veoma slični.
Ipak, najduže sam se zadržavao pred fotografijama koje u sebi imaju nešto postapokaliptično.
Američka književnica Idit Vorton je izmislila mesto Itan From, ali je ono zahvaljujući njoj postalo pojam surove prirode, izolovanosti i zamršenih ljudskih odnosa.
Gregori Krudson ne traži misteriju na dalekim, egzotičnim mestima, jer zna da se ona često krije odmah iza ćoška ili – u podrumu roditeljske kuće. Zato nije od onih koji putuju daleko da bi pronašao svoje idealne lokacije. Nije mu potreban Madagaskar, dovoljan je i Masačusets.
O tome je ostavio zapis: „Nisam fotograf koji obilazi svet. Ostajem u blizini. Umesto da idem u daljine, odlazim u dubinu. Ako tako postupiš, onda je lakše da radiš“.
Pošto je postigao svetsku slavu, novinari ga često pitaju, da li će početi da snima filmove, jer postupak insceniranja jednog kadra savršeno poznaje. On se ne izjašnjava. Ali na jedno pitanje ima jasan odgovor:
„Da li smatrate da nas umetnost može izbaviti?“
„Da, inače se njom ne bih bavio“.
(RTS)