Pogled sa krova sveta i filozofija planinarenja
Prisećajući se uspona na „krov sveta“, Mont Everest, Planić ističe da mu se u sećanje uvek prvi vraća specifičan vizuelni doživljaj sa same završnice uspona.
„Onaj pogled sa vrha, gde mi se učinilo da vidim da je horizont zakrivljen, kao da sam iz nekog aviona koji leti jako visoko, i onda vidiš da je onako kao da je zemlja pomalo okrugla“, navodi Planić.
Odgovarajući na pitanje da li je u ekstremnim usponima veći izazov fizička izdržljivost ili psihološka borba sa strahom, on naglašava da je za uspeh važan svaki detalj, ali da ključ leži u timskom radu i saradnji, jer se u planinarstvu sopstveni život neretko poverava kolegama.
„Planinarstvo je aktivnost u kojoj je, naravno, potrebna, između ostalog, određena izdržljivost. Dakle, ovde je reč o jednom procesu koji traje često danima, nedeljama, ponekad mesecima. Važna je, naravno, verovatno psihička stabilnost, jer sve to treba nositi u sebi sve to vreme. Zatim je potrebno imati tim. To je jako važno. Planinarstvo je timska aktivnost“, objašnjava poznati alpinista.
„Zapravo je često onaj drugi kraj užeta u rukama nekog partnera, kolege, prijatelja, i tvoj život je u tuđim rukama“, dodaje Planić.
Podsetio je i na jedno od osnovnih pravila ovog sporta koje ga razlikuje od drugih disciplina – bezbedan povratak kući.
„Planinarstvo je jedan interesantan sport, jedna aktivnost u kojoj se sve završava onog momenta kada ste se vratili dole, ne kada ste se popeli gore na vrh. Dakle, planinarstvo se ne prekida zviždukom sudije. Planinarstvo se prekida onog momenta kada ste se vratili u bezbednu zonu.“
Sumirajući utiske nakon više od tri decenije planinarskog života, Planić ističe da mu na pamet prvo padaju tišina i dobronamernost ljudi koje je sretao širom sveta.
„Moj utisak je zapravo da sam puno putovao, da sam sreo mnogo ljudi i da sam uglavnom sretao dobronamerne ljude. Ljudi su, većinom, dobronamerni“, kaže alpinista.
Srbija je zemlja prelepih planina i vidikovaca
Kao profesor geografije i autor knjige „Planine i planinski vrhovi u Srbiji“, koja je nastala kao derivat šireg projekta i u kojoj je pobrojano 3.248 planinskih vrhova, Planić se osvrnuo i na domaće potencijale.
Iako Srbija nema ekstremne visine, ona poseduje izuzetno bogatstvo.
„Srbija nije zemlja nekih visokih, patetičnih vrhova koji paraju nebo i koji su na nekom planetarnom nivou ekstremno visoki. Ali Srbija jeste zemlja planina i to veoma lepih. Srbija je zemlja planina koje imaju prelepe vidikovce.“
Kao najznačajnije i najlepše izdvojio je Staru planinu, Taru i Kopaonik, dok poseban značaj za domaće planinare ima Rtanj.
„Za nas je Rtanj, kada tako pitate koja je planina značajna za nas. Mi mislimo da je Rtanj prva planina na kojoj su planinari iz Srbije, iz Srpskog planinarskog društva koje je osnovano 1891. godine, izašli organizovano na neko duže putovanje. Naravno, posle Avale. Avalu treba navesti jer je to planina koja je značajna za nas ovde u prestonici.“
Govoreći o svojoj profesorskoj i planinarskoj misiji, on podvlači važnost upoznavanja sopstvene domovine kroz boravak u prirodi.
„Čovek voli ono što poznaje i mi imamo i tu prosto jednu, hajde da kažem, malo i misiju, mi planinari, Planinarski savez, da širimo to poznavanje naše zemlje. A ako svoju zemlju poznajemo, mi ćemo je voleti. A ako je volimo, mi ćemo je čuvati i paziti.“
Planić naglašava da boravak na visinama donosi i važne životne lekcije koje pomažu ljudima da izađu iz sopstvene zone komfora.
„Planine te uče istrajnosti. Planine te uče doslednosti. Planine te uče da ne odustaješ tako lako. Planine te uče vrlinama. A planinarstvo je aktivnost u kojoj uživaš kada ti prestane smetati sve ono što ti inače smeta.“
Klimatske promene kao najveći izazov i potreba za novim zakonom
Planinarski savez Srbije ove godine obeležava značajan jubilej – 125 godina organizovanog planinarstva u Srbiji, što ovu granu svrstava u devetu najstariju organizovanu sportsku granu u zemlji.
Planić, koji je u dva mandata bio predsednik Saveza, a u jednom sportski direktor, ističe da se fokus savremenog planinarstva promenio. Na planetarnim skupovima Svetske planinarske organizacije (UIAA) danas se najmanje govori o samim usponima.
„Mi zapravo pričamo pre svega o klimatskim promenama. Što je jako važna tema. Klimatske promene su najveći izazov čovečanstva. To i to planinari dobro vide. Jer, mislim, kada pričamo o klimatskim promenama, one su toliko očigledne u planini. Znate, kada vi
izađete na ivicu planinskog lednika, koji je ove godine tu gde jeste, a pre 10, 20, 30 godina znamo gde je bio, onda je sasvim jasno da je ova planeta suočena sa ozbiljnim problemom.“
Kao pojedinac koji se nalazi u sedmoj deceniji života, Planić svoje lične izazove sada vidi u prenošenju znanja, obuci novih generacija, ali i u borbi za bolju infrastrukturu i pravni okvir unutar zemlje. Među ključnim ciljevima navodi izgradnju nacionalnog centra u Bučiju, ali i pokretanje inicijative za donošenje novih zakonskih akata.
„Izazov za mene je da promovišem ideju da je ovoj zemlji neophodan zakon o pešačkim putevima. Mi nemamo zakon o planinarskim stazama i pešačkim putevima, to imaju i Crna Gora, i Makedonija, i Slovenija. Mislim, imaju mnoge zemlje u našem okruženju, a u ovoj zemlji to nije regulisano i to je mali problem“, upozorava Planić.
Dodaje da trenutno preko 20.000 članova Planinarskog saveza Srbije potpuno volonterski održava hiljade kilometara staza, bez adekvatne pravne osnove.
„Volonterskim radom održavamo hiljade i hiljade kilometara, 4.700 i nešto kilometara pešačkih staza i još još nekoliko hiljada kilometara, hajde dobro, e-puteva, evropskih pešačkih puteva. Dakle, mi to radimo volonterski, a ne postoji zakonska osnova po
kojem to radimo. Tako da ima još mnogo, mnogo izazova i mnogo toga se može unaprediti da bi stanovnici Srbije imali kvalitetne uslove za ovu vrstu rekreacije koja je od izuzetnog značaja i za mentalno i za fizičko zdravlje“, objasnio je Iso Planić u emisiji Prvog programa Radio Beograda „Jutro je“.
(RTS)