„U vreme turskih razaranja i svih ratova kada su manastiri i crkve bile uništavane sveštenstvo se dosetilo i moralo je da pokupi sve svoje svetinje i donese duboko u šumu.Onda su donosili ovde ikone i palili su sveće imali su molitve u tišni bez zvona i pevanja, samo u tišni. Ljudi su se ovde okupljali i najtežim vremenima nisu odstupali od svoje vere“, rekla je Daliborka Mićanović, iz Tronoše
„I dan danas kad se ovde prođe zastane se bilo da se ide peške, autima i onda se ovde malo pomoli Bogu“, rekao je Života Pajić, iz Korenite.
Ni najjači vetrovi i snegovi nisu, kažu, oštetili ono što je u narodu sveto i što se kao nasleđe prenosi s kolena na koleno. Među mnogim pričama koje se vezuju za ovo mesto su i one koje bolesnima daju nadu, a neutešnima mir.
„Još se priča i da su najvećim olujama ikone ovde ostajale nepomične i da se sveće nisu gasile. Naši precu su dolazili i dovodili svoju decu, dovodili svoje unuke, naši roditelji nas, sada dolazimo mi, dovodimo naše unuke“, istakla je Daliborka Mićanović, iz Tronoše
„Pored toga što je sveto mesto ovde je nekako i mesto orijetnatcije za prirodu. Da svi koji dođu, kad treba nešto da se dogovore, da se nađu kažu kod Ikona ili 500 m levo od Ikona“, rekao je Života Pajić, iz Korenite.
Ikone se nalaze na raskršću, na pola puta kojim je nekada od svoje kuće do manastira Tronoša svakodnevno u potrazi za znanjem išao i Vuk Karadžić. Meštani se nadaju da će njegove staze biti obnovljenje, a Ikone kao svetilište sačuvane i za buduće generacije.
(RTS)