Internet, alati za uređivanje (nekada poznato kao retuširanje), društvene mreže sa bezbroj moćnih filtera za trenutno ulepšavanje i, naravno, veštačka inteligencija koja za nekoliko sekundi generiše na fotografiji šta god vam padne na pamet, učinili su nas svesnijim da kada je u pitanju fotografija, izgled može da vara.
Izmišljene slike, poput one pokojnog pape Franje u snežnobeloj perjanoj jakni ili „fotografije“ hapšenja američkog predsednika Donalda Trampa, često postaju viralne.
Ali dok se tehnologija koja nam omogućava da stvaramo slike beba koje plešu i mačaka-gangstera stalno razvija, falsifikovanje slika nije ništa novo – kao što pokazuje izložba koja se, do 25. maja, može videti u Rajksmuzeumu u Amsterdamu.
Izložba Fake! (Lažno!) pokazuje kako se vizuelne iluzije stvaraju od sredine 19. veka.
„Svi danas pričamo o veštačkoj inteligenciji“, ističe kustos izložbe, Hans Rozbum, za Si-En-En.
„Navikli smo na Fotošop i druge digitalne načine menjanja slika, ali smo želeli da pokažemo da je to oduvek bio slučaj, još od ranih dana fotografije. Ljudi su oduvek imali tendenciju da se igraju sa svim mogućnostima koje fotografija nudi, kako sa kamerom tako i u mračnoj komori, ili sa makazama i lepkom na nedigitalan način.“
Izložba prikazuje 52 slike iz muzejske kolekcije koje datiraju od 1860. do 1940. godine, a sve su rezultat tehnike kolaža ili fotomontaže. Da bi napravio fotokolaž, umetnik fizički seče i lepi slike. U fotomontaži, više slika se kombinuje, a zatim ponovo fotografiše.
Šta pokreće nastanak lažnih fotografija?
Kao i većina onoga što danas vidimo kod slika nastalih korišćenjem veštačke inteligencije, mnoge od ovih ranih fotografija prikazuju očigledno fantastične scene – poput čoveka koji gura džinovsku verziju sopstvene glave u kolicima ili ogromnog klipa kukuruza koji vuče konjska zaprega.
Ali u vremenima kada viralno deljenje nije bilo moguće, zašto su se rani fotografi toliko trudili da stvore lažne slike?
„Zašto ljudi ne bi falsifikovali fotografije?“, upitao je Rozbum. Fotografija „nikada nije bila realistična“, ističe Rozbum, posebno u 19. veku, kada su ljudi bili „više navikli da vide slike, grafike, crteže koji ne prikazuju istinu“.
„Ljudi su se samo polako navikavali na fotografiju i možda su se polako navikavali na ideju da fotografije mogu biti realnije od drugih slika. Vrlo je malo komentara iz tog vremena, tako da ne znamo reakcije publike na ono što su videli“, objašnjava kustos Rajksmuzeuma.
Zabava, reklama ili politička poruka
Preovlađujući motiv za rane falsifikate bio je da se pruži zabava – oko tri četvrtine slika na izložbi je napravljeno u tu svrhu, precizira Rozbum. Druge su napravljene za reklamiranje ili da bi se dala politička poruka.
Džon Hartfild, pseudonim nemačkog umetnika Helmuta Hercfelda, bio je vodeći satiričar fotografije koji se žestoko protivio Hitleru i njegovoj nacističkoj partiji. Hartfildova slika iz 1934. godine, korišćena na naslovnoj strani levičarskog časopisa Radnički ilustrovani časopis (Arbeiter-Illustrierte-Zeitung), prikazuje Jozefa Gebelsa, glavnog nacističkog propagandistu, kao Hitlerovog berberina.
„To je Hitler, ali Gebels ga pretvara u (Karla) Marksa kako bi privukao biračko telo radnika“, naglasio je Rozbum dodajući da je Hartfild i najpoznatija i najpametnija osoba koja je koristila fotografiju da ismeva nacizam i sve što je režim uradio, i da pokuša da upozori ljude na sve opasnosti koje su im pretile ili su se već dešavale.
„To je veoma zanimljivo jer je ta vrsta satire i dalje veoma rasprostranjena, ako ne i više nego ikad pre“, ukazuje Rozbum.
Za razliku od ranih uzleta fantazije i satire, foto-novinarstvo je zaista počelo da se razvija tek u međuratnom periodu, a sa njim je došlo i novo očekivanje da fotografija bude istinita.
„Ljudi su tek počeli da se navikavaju da vide mnogo fotografija 1920-ih i 1930-ih u popularnim časopisima. Nije bilo nepoverenja (pre tog perioda) jer su ljudi bili navikli samo da vide ručno crtane slike, pa se polako uvukla ideja da fotografija može i treba da prikazuje istinu“, objasnio je Rozbum.
„Prevara“ najčešće očigledna
Na oko tri četvrtine slika predstavljenih na izložbi, falsifikovanje je „zaista očigledno“, kaže Rozbum, navodeći primer nekoga ko je izgleda izveo teatralno odsecanje glave, ali na nekima je teže otkriti kako je manipulacija izvršena.
Na primer, Rozbum ukazuje na malu razglednicu sa vazduhoplovne priredbe negde u Los Anđelesu, sa mnogo aviona u vazduhu. Ako ne obratite pažnju, nećete primetiti da su veoma blizu jedan drugom. „To jednostavno mora biti montaža jer se to nije moglo dogoditi u stvarnosti na taj način.“
Rozbum priznaje da se pita da li su ljudi tada prozreli trik ili ne.
„Svakog dana vidimo više fotografija nego što bi većina ljudi u 19. veku videla u celom svom životu. Dakle, manje-više smo navikli da gledamo i procenjujemo fotografije. Možda je onda bilo mnogo teže razlikovati šta je stvarno od onoga što nije stvarno“, objašnjava kustos muzeja u Amsterdamu.
U mnogim slučajevima, slike su kreirali anonimni fotografi i reprodukovane su kao razglednice.
Razglednica sa čovekom koji vozi u kolicima sopstvenu glavu, kako navodi Rozbum, napravljena je korišćenjem „amaterskog trika“ fotomontaže. To bi podrazumevalo kombinovanje nekoliko negativa, bilo štampanjem u tamnoj komori ili isecanjem i lepljenjem, a zatim ponovnim fotografisanjem.
„Postupak je opisan u raznim časopisima i malim brošurama iz 1890-ih, kako u Francuskoj tako i drugde. Dakle, ovaj trik ste mogli naučiti prateći neku vrstu tutorijala“, rekao je Rozbum o slici za koju se smatra da je nastala između 1900. i 1910. godine, ali da nije poznato ko je autor.
Piter Ajnsvort drži kurs na master programu Fotografija i digitalne prakse na Londonskom koledžu za komunikacije i rekao je za Si-En-En da umetnici koji danas rade digitalnu manipulaciju slika često to čine da bi istakli neku poentu.
„Često se koristi kao satira“, precizirao je Ajnsvort, dodajući da autori nastoje da pruže kritički glas prema problemima svojstvenim tehnologiji. Motiv umetnika, kako ističe, takođe bi trebalo da utiče na to kako procenjujemo njihov rad. „To ima veze sa načinom na koji se ulazi u širi ekosistem.“
Da bi to ilustrovao, naveo je primer video-klipa o Trampu i Gazi generisanog veštačkom inteligencijom, koji se pojavio prošle godine. Snimak su napravili Solo Avital i njegov saradnik kao satiričnu umetničku poruku, ali je dospeo na naslovne strane kada ga je sam Donald Tramp objavio na mrežama.
„Dakle, imate umetnika koji kritikuje određenu poziciju koju koristi pozicija koju kritikuje“, objašnjava Ajnsvort.
S druge strane, umetnik koji stoji iza popularnog naloga na Instagramu Hey Reilly, koji se ruga poznatim ličnostima koristeći slike izmenjene uz pomoć veštačke inteligencije, rekao je za Si-En-En da je sve počelo iz želje „da nasmeju sebe i svoje prijatelje“.
„Vremenom, više me zanimalo to šta radovi reflektuju: naša opsesija statusom, slavnim ličnostima, konzumerizam i način na koji brendovi i lica sada funkcionišu gotovo kao vizuelna skraćenica“, objasnio je umetnik, koji je tražio da bude identifikovan samo kao Reilly.
„Stvari koje pravim za Instagram su zapravo namenjene publici koja je upoznata sa stvarima, nekom vrstom digitalnog kluba obožavalaca koji odmah shvata šalu. Ako neko misli da je laž pokušaj da se ljudi prevare, potpuno je promašio poentu. Još imamo taj duboko ukorenjeni osećaj da ‘kamera nikada ne laže’. To se može videti po tome koliko su ljudi zabrinuti zbog slika izmenjenih veštačkom inteligencijom, posebno u politici. Laž funkcioniše samo zato što su naše oči i mozak i dalje programirani tako da veruju fotografijama“, objašnjava Reilly.
Prema oceni ovog umetnika, debata o nepoštenju u veštačkoj inteligenciji i lažnim sadržajima „usmerena je na pogrešnu stvar“.
„Lažne slike postoje da bi ljude vratile na početni medijum. Verovatno bi trebalo da obratimo više pažnje na moć i uticaj digitalnih platformi i motivacije ljudi koji ih poseduju“, pručuje Reilly.
(RTS)