„Nema dokaza da riđokosi izumiru“, istakla je u izjavi za portal Lajv sajens Katerina Zorina-Lihtenvalter, saradnica Instituta za bihevioralnu genetiku Univerziteta Kolorado u Bolderu, koja je proučavala nasleđivanje riđe kose.
Dodaje da su geni odgovorni za riđu kosu „bezazleni, ne utiču na reprodukciju i nisu povezani sa bolešću koja bi sprečavala ljude da dožive reproduktivno doba“.
Mit o skorom nestanku riđokosih nije nov
„Pitanje da li riđokosi izumiru postavlja se već decenijama“, napominje Ijan Džekson, profesor emeritus Instituta za genetiku i rak Univerziteta u Edinburgu. „Postoje i priče o navodnom nestanku plavokosih, koje datiraju još iz sredine 19. veka.“
Logika koja stoji iza te teorije uglavnom je sledeća: riđa kosa je retka; čak i u Velikoj Britaniji i Irskoj, gde je najčešća, svega oko 10 odsto stanovništva ima prirodno riđu kosu.
Osim toga, riđa kosa je recesivna osobina, što znači da oba roditelja moraju da nose varijantu gena kako bi dobili riđokoso dete.
Postavlja se i pitanje da li bi potencijalno smrtonosne bolesti, poput melanoma, mogle vremenom da dovedu do nestanka riđokosih, koji su posebno osetljivi na opekotine od sunca.
Iako postoje ljudi tamnije puti sa riđom kosom (poznato je da je Malkolm Iks imao crvenkastu kosu), riđa kosa se najčešće povezuje sa svetlom kožom, a samim tim i sa većim rizikom od raka kože.
Povišen rizik od melanoma kod riđokosih nije posledica samo veće opasnosti od opekotina na suncu. Uzrok je i štetna hemija feomelanina – pigmenta koji daje riđoj kosi karakterističnu boju – kao i smanjena sposobnost popravke oštećenja DNK, koja je povezana sa varijantama gena odgovornog za riđu kosu.
Zašto riđokosi neće nestati
Uprkos tome, ovi faktori ne znače da će riđokosi izumreti, ističu stručnjaci.
Pre svega, tu je genetika. Da bi neko imao riđu kosu, mora da nasledi recesivnu varijantu gena MC1R, koji učestvuje u stvaranju pigmenta, od oba roditelja. Osoba koja ima samo jednu kopiju tog gena možda uopšte nema riđu kosu, ali varijantu može da prenese svojoj deci. Zato očuvanje gena za riđu kosu kroz generacije nije zadatak samo riđokosih, već ljudi svih boja kose.
Upravo zbog takvih „skrivenih nosilaca“ recesivna osobina može da ostane u populaciji i kada je retko vidljiva. Džekson navodi jednostavan primer: ako varijantu gena nosi polovina stanovništva, samo će oko četvrtine parova imati oba partnera kao nosioce. Od njihove dece, otprilike četvrtina će naslediti obe kopije gena i biti riđokosa.
Da bi riđa kosa zaista nestala, varijante tog gena morale bi postepeno da iščeznu iz genetskog fonda. Sa evolutivne tačke gledišta, to bi značilo da ljudi koji nose te varijante – ili sami riđokosi – imaju manje dece od ostalih.
„Jedini razlog zbog kojeg neka osobina nestaje u velikoj populaciji jeste to što njeni nosioci imaju manje dece od drugih, rečeno najjednostavnije. A za to, koliko znam, ne postoje nikakvi dokazi“, navodi Džonatan Ris, profesor emeritus dermatologije na Univerzitetu u Edinburgu.
Da li je melanom pretnja opstanku riđokosih
Ris ističe da osobe sa varijantama gena MC1R imaju između dva i četiri puta veći rizik od razvoja raka kože.
Međutim, veći rizik od raka kože ne znači automatski i evolutivni pad. Mnogi oblici raka kože javljaju se tek nakon što ljudi već dobiju potomstvo. Prema podacima organizacije Cancer Research UK, najveća stopa smrtnosti od melanoma u Velikoj Britaniji beleži se kod osoba starijih od 90 godina – mnogo nakon što su imale priliku da prenesu svoje gene.
Teoretski, pre pojave krema za sunčanje i savremene medicine, postojala je veća verovatnoća da riđokosi umru od raka kože pre nego što dobiju decu. Ipak, pošto je ova osobina opstala, postavlja se pitanje da li riđa kosa nosi i neke evolutivne prednosti.
Ispostavlja se da bi mogla. Nedavna istraživanja ukazuju da pigment feomelanin može da pomogne u regulisanju viška cisteina u ćelijama, čije visoke koncentracije mogu biti štetne.
„Priča o vitaminu D najčešće se pominje“, kaže Ris. Ideja je da svetlija koža – a riđa kosa se često povezuje sa njom – omogućava organizmu da tokom mračnih zimskih meseci stvori više vitamina D.
Ipak, dodaje da za to nema dovoljno ubedljivih dokaza, delom i zato što nije lako precizno odrediti ko se smatra riđokosim. Boja kose postoji u širokom spektru – gde se završava riđa, a gde počinje jagodasto plava? To znatno otežava istraživanja, osim ako se ne sekvenciraju genomi velikog broja ljudi.
Učestalost riđe kose ipak može da se menja. Džekson smatra da bi ona mogla blago da opadne kako ljudi sve više migriraju i zasnivaju porodice sa partnerima iz regiona u kojima su varijante gena MC1R ređe. Ali to bi bila promena u učestalosti, a ne izumiranje.
Sve dok varijante gena MC1R nastavljaju tiho da se prenose preko nosilaca i dok riđokosi ne dobijaju znatno manje dece od ostalih, nema razloga da se očekuje da će prirodno riđa kosa nestati iz svetske populacije.
(RTS)