Centar za mlade gde psihološku podršku i pomoć mogu da potraže svi između 10 i 30 godina, tek što je otvoren, a ostala su samo dva slobodna popodnevna termina.
Dečji psihoterapeut Marija Milenković kaže da je ne iznenađuje to da tinejdžeri umeju da prepoznaju problem.
Sa druge strane, na pitanje da li đaci idu kod školskog psihologa, Milenkovićeva iz iskustva majke, bivše direktorke škole i školskog psihologa navodi da školarci to retko čine.
„Već decenijama unazad, radeći sa decom i sa porodicama, suočavam se sa time da nije prepoznata potreba, ne samo dece, nego i nas odraslih, da vapimo za pomoći, a da tu pomoć adekvatno nemamo“, kaže Milenkovićeva dodavši da pozdravlja otvaranje Centra za mlade koji će tu pomoć pružiti.
„Još uvek nemamo izgrađenu kulturu da možemo i da treba da tražimo pomoć i ne učimo ni svoju decu to. Učimo se da nekako rešavamo problem stisnuto iza zavesa, iza zidova naše kuće i da je jako loše i ružno ako se ne osećamo dobro“, objašnjava Milenkovićeva.
Dečji psiholog kaže da deca vide kako mi radimo, pa onda i oni to prihvate kao model ponašanja.
Navodi da se susreće sa decom koja kada shvate da postoji način da se reši svaki problem, vetar u leđa dobiju srdačnošću i kroz ljubav odraslih stručnjaka.
Ističe važnost da stručnjak ima veštinu da komunicira sa decom i da prepozna situaciju.
Situacija posle tragedija u Malom Orašju, Duboni i Ribnikaru
„Kada su se prošle godine dogodile tragedije u Ribnikaru, Orašju i Duboni deca su bila uplašena isto koliko i odrasli“, kaže Milenkovićeva.
„Pošto su deca još mlada i mala, još uvek nisu dovoljno sazrela i nisu u mogućnosti da se adaptiraju na neke situacije, tu smo mi zapravo, odgovorni da ih na to pripremimo“, objašnjava Milenkovićeva.
Marija Milenković je rođaka jednog od ubijenih u Malom Orašju. Ističe da je i lično bila pogođena tragedijom koja se dogodila.
„Efekti te traume još uvek postoje, ne samo na porodice koje su direktno oštećene, nego na sve nas. I sigurna sam da utiče na stvarnost u kojoj danas živimo. Tragedija u Ribnikaru i u Dubonu i Malom Orašiju još dugo će uticati na naše ponašanje, na našu veru u život i na sliku koju ćemo slati našoj deci“, kaže Milenkovićeva.
Razumevanje dečjih problema
Navodi da je najveći problem u zoni komunikacije.
Ipak, gošća RTS-a ističe da je bitno da ako smo svesni da postoji trauma i pristupimo problemu na tako što ćemo da pričamo – „ohrabrimo građane da dođu u centar, da potraže pomoć“.
„Iako tinejdžeri komuniciraju uglavnom preko društvenih mreža i dalje im je potrebna pažnja, zagrljaj i lični kontakt, a to nikada nijedna aplikacija neće moći da zameni“, objašnjava Milenkovićeva.
Kaže da generacijski jaz mora da postoji, ali da je suština da je ljubav oduvek bila ljubav.
Milenkovićeva naglašava da je u krizi komunikacije otuđenost zapravo glavni element.
„Deca traže nekog sa kim bi mogli da pričaju, odraslog u kog mogu da steknu poverenje, ko može da razume njihov položaj, odnosno da uvaži njihovu strepnju, tugu i tako dalje.“
Naglašava da u tinejdžerskom sistemu i razvoju ličnosti taj mali, bezazleni problem može da bude veliki.
„Zato je važno da se gledamo, zato je važno da pričamo sa svojom decom i videćemo sve ono što je potrebno i da kad zatreba potražimo pomoć“, objašnjava Milenkovićeva.
Navodi da ne postoji nijedna posebna formula kao i da prezaštićenost i prevelika pažnja isto imaju negativne posledice.
„Budite negde na sredini, to ne može da se ispriča i nema univerzalnog saveta, ali zato to možemo da osetimo“, zaključuje dečiji psiholog.
(RTS)