Nesrećne ljubavi kneza Mihaila Obrenovića

Na čelu Srbije kneževao je dva puta. Bio je obrazovan, visok, lep, stasit, romantičan…nadasve zaljubljiv. U godinama izganstva iz Srbije, pre svoje druge vladavine, knez Mihailo se prvi put zaljubljuje. Poklonica njegovog srca bila je Marija Berghaus.

„Slovenka koju je upoznao u Beču, bila je na službi kod njega. On mladi, obrazovani evropski princ koji je živeo po inostranstvu, govorio jezike, lepog kroja, dinarskog tipa, lepog izgleda, imućan, sin jednog od najbogatijih ljudi jugoistočne Evrope“, navodi Zoran Ilić, turistički vodič.

„Ona je imala šesnaestak godina i brak nije dolazio u obzir. Kažu da su šest godina bili u vezi i knez Mihailo je dobio vanbračnog sina koga je majka nazvala Viljem. On je pokušao i uspeo da je obezbedi, uspeo je sa sve detetom da je uda za austrijskog lekara koji je onako, nemilice, tražio i dobijao para na konto tog nesretnog dečaka“, dodaje Ilić.

Knez se nije odrekao sina, ispostaviće se kasnije, svog jedinog potomka, već ga je doveo u Beograd i pružio mu adekvatno obrazovanje.

Neverna kneginja Julija

Godine 1853. Srbija dobija kneginju u liku plemkinje Julije Hunjadi.

Kažu da su bili lep par. Više su podsećali na prvorazredne diplomate takvih manira, toaleta, obrazovani po evropskim gradovima, govorili jezike, nego što su bili vladarski par.

„Beogradska čaršija je odmah saznala da imaju odvojene spavaće sobe, što je, prosto, tadašnjem Beogradu bilo čudno, dece nije bilo iz toga braka. Voleo je Juliju i strašno ga je pogodilo što je, tokom braka, saznao da ona održava vezu sa svojom velikom ljubavlju, nemačkim knezom Karlom od Arenberga“, napominje Ilić.

Do razlaza je, jednostavno, moralo da dođe, baš kao što je knez morao ponovo da se zaljubi.

Zabranjena ljubav

„Zaljubio se u svoju blisku rođaku šesnaestogodišnju Katarinu Konstantinović, ćerku Anke Konstantinović rođene Obrenović, ćerke gospodar Jevrema i gospe Tomanije Obrenović, i Aleksandra Konstantinovića. Anka Konstantinović je jedna neobična i interesantna ličnost tadašnjeg građanskog Beograda, bliska rođaka Kneza Mihaila.“

„Možete misliti kakva je to vamp žena bila kada ju je Beograd nazvao Anka Pomodarka. Otvoreno se divila lepim muškarcima, držala je književne salone i prosto je, svim silama, ćerku Katarinu gurnula u tu vezu sa knezom Mihailom, jer je htela poštopoto da joj ćerka postane srpska kneginja.“, napominje Ilić.

„Mi se danas i do šestog, sedmog, osmog kolena, rađamo, zovemo se stričevima, ujnama, tetkama, a posebno rođaci druge, treće linije… Brak je prosto bio nemoguć, i od strane naroda bi bio osuđen, i od strane politike, pre svega od strane crkve.“

„Šetali su Topčiderom, kako kaže čaršija, nekada javnim, a nekada nepoznatim stazam, šta se dešavalo na tim šetnjama, čaršija je mogla samo da nasluti, do tragičnog maja 1868. godine, kada je u atentatu u Topčiderskom parku, ubijen knez Mihailo. I Anka je podlegla povredama, Katarina je preživela i posle se udala“, rekao je Zoran Ilić.

Romantični knez

Romantični knez je za života napisao jednu od najlepših ljubavnih pesama 19. veka, Što se bore misli moje, koju je, kasnije, muzički uobličio Kornelije Stanković.

Dugo se smatralo da je knez Mihailo tu pesmu posvetio Katarini Konstantinović. Međutim, saznalo se, nađena je beleška, knjiga, posveta, gde ju je on, za 15. rođendan, posvetio Kleopatri Karađorđević. Kćerki kneza Aleksandra, unuci vožda Karađorđa. 

„Kažu da, za razliku od svog oca, kneza Miloša koji je, onako, voleo žene kao iz epske naše poezije, sirovo, divlje, muški. Knez Mihailo je bio jedna nežna dušica koja se zaljubljivala, koja je patila, koja je preživljavala sve te svoje emotivne veze, nesrećnog života, velikih i nesretnih ljubavi, kave, valjda, samo velike ljubavi mogu da budu“, zaključuje Zoran Ilić.

(RTS)