Marlon Brando. Samo ime je dovoljno. Ima svoju težinu. Kô neka vrsta glumačkog brenda, s tim što je ovo unikat – ograničena serija od jednog komada. I to kakvog!
Pionir i buntovnik, Brando je bio otelotvorenje nekomformizma, čoveka sa snažnim osećajem za pravdu, nepresušnog talenta i isto tako nepresušnog osećaja da ga boli briga šta drugi o njemu misle.
Pedesete su možda daleka prošlost za nas smrtnike, ali ne i za velikane poput Branda. Prvi film Ljudi (1950) snimio je kada je imao samo 26 godina, a drugi – Tramvaj zvani želja ga je odmah lansirao u nebesa.
Pre toga je zanat pekao i ostavio velikog traga na pozorišnim daskama, a u filmske vode ušao je kao sveže svršeni đak prestižnog Glumačkog studija, gde je proučavao, upijao, a kasnije nadograđivao tehnike legendarnog Konstantina Stanislavskog i koncepta metodske glume.
Pod tutorskim palicama Stele Adler i Elije Kazana, talenat mladog Branda dobijao je svoj puni sjaj, ali ga je njegova jedinstvenost uvek odvajala od drugih.
Adler je jednom prilikom dala celom razredu instrukcije da se ponašaju kao kokoške i da će nuklearna bomba pasti na njih. Dok su svi trčkarali naokolo, Brando je sedeo mirno i pretvarao se da snosi jaje. Na pitanje zašto je odlučio tako da se ponaša, intuitivni i pronicljivi Brando odgovorio je: „Ja sam kokoška, šta ja znam o bombama?“
U Divljaku je postao idol mlađih generacija. Buntovni motociklista iz kojeg izbija sirova seksualnost, Brandon je postao živi seks simbol i utabao put za nadolazeću rokenrol eru. Toliki je bio njegov uticaj da je Elvis Presli priznao da je imitirao Brandov imidž i ponašanje iz Divljaka, a Džejms Din mu je otvoreno priznao da mu se divi i da kopira njegov stil života i način glume.
Uloga Terija Maloja u Na dokovima Njujorka donela mu je prvog Oskara. Ono što je mnogo zanimljivije jeste da je najpoznatija scena filma sa njim i Rodom Stajgerom u taksiju potpuno improvizovana. Reditelj Eli Kazan je dvojici glumaca rekao da sednu na sednja sedišta i počeo da snima bez ikakvih uputstava.
Danas, tačno 100 godina od rođenja, Brando je postao sinonim za nešto retko dostižno u glumačkim vodama. Istina, nije cela njegova karijera puna bisera. Bolje rečeno, obiluje ostvarenjima osrednje produkcije na koje je on pristajao bez nekih jasnih i razumnih motiva. Pa ipak, i među svim tim prosečnim filmovima nalaze se remek-dela koja obiluju glumačkim bravurama.
Pedesetih je dominirao filmskog umetnošću, pa i 60-ih delimično. Radio je sa nekim od najvećih filmskih autora svih vremena, poput Čarlija Čaplina u njegovoj Grofici iz Hong Konga, koji nije prošao dobro, a glavni razlog bio je sudar ega dvojice velikana.
Kada se činilo da je njegova aura počela da bledi, Brando je 1972. snimio Kuma i Poslednji tango u Parizu, gde je ponovo sa lakoćom pokazao zašto je jedan od, ako ne i najveći svih vremena.
Zatim je ponovo nekoliko godina zapao u zaborav, pojavljujući se u nekolicini u ni po čemu posebnih filmova, uključujući tu i kratko pojavljivanje u Supermenu.
I onda, kada niko nije očekivao, Brando se opet vratio. Bilo mu je potrebno samo nekoliko minuta u Apokalipsi danas da zacementira status legende sedme umetnosti. Tolika je bila težina njegovog prisustva da je film odmah stekao ogromnu popularnost i izazvao nezapamćenu pažnju.
Možda jedan od Brandovih najbriljantnijih trenutaka na ekranu bio je u ulozi Marka Antonija u filmskoj adaptaciji Šekspirovog Julija Cezara, koju je režirao Džozef L. Mankevic. Čak i na početku svoje filmske karijere, Brando je zračio intezitetom svoje ličnosti.
Njegov monolog pred građanima Rima besprekoran je primer maestralnog talenta i jedan od vrhunaca sveta pokretnih slika.
Malo ko se može pohvaliti da su ga, po njihovom priznanju, kopirale legende poput Elvisa Preslija i Džejmsa Dina. Malo ko je mogao da desetominutnim prisustvom u filmu odnese svu slavu i pažnju. Malo ko je zbog principa odbio da primi Oskara.
Zbog toga je Brando – Brando!
(RTS)